MALO IZOŠTRENO

Autonomija kao Arkadija socijalističke mladosti

Svaki veliki skup u Novom Sadu, svejedno protiv kog je nivoa Vučićeve vlasti usmeren, sanja da postane kontra-jogurt-revolucija. To se najbolje očitava preko društvenih mreža, koje vernije od samih „zvaničnih“ govornika objavljuju prirodu protestnih skupova. Pošto se niz nemirnih godina u Srbiji ne prekida, više se i ne čeka nekakva „okrugla“ godišnjica jogurt-revolucije, pa svaki početak oktobra u Novom Sadu donosi podsećanja na veliki narodni protest 5. oktobra 1988. ispred Banovine. Jednima sećanje osvetljava ojačavanje jedinstva Srbije pred raspad Jugoslavije, drugima da probude žal za pokrajinom kao Arkadijom svoje mladosti.
Većina u blokaderskom pokretu Novog Sada, ako se izuzmu profesori i pridruženi aktivisti iz političkih partija, rođena je posle antibirokratske revolucije, nazvane jogurt-revolucijom zbog više desetina gajbi jogurta potrošenog na fasadi Banovine. Iako su bili tek u težnjama svojih roditelja da ih rode, oni su, preko narativa starijih od sebe, snažno umislili uzrok „nazadovanju“ Vojvodine, navodno istorijski predviđene da sa Slovenijom i Hrvatskom vuče Jugoslaviju u zajednicu boljeg sveta. Iako bi mladi blokaderi, po sadržaju svoga iskustva, imali sve uslove za neutralan odnos prema jogurt-revoluciji, njih je legitimno protivljenje aktuelnoj vlasti, kao zajednički politički imenitelj sa starijima od sebe, odvelo u „sećanje“ na autonomiju Vojvodine, kao u arkadijsku fikciju. Za starije autonomaše za sve je kriv Milošević, za mlađe je Vučić preuzeo Miloševićevu odgovornost za „nazadovanje“ Vojvodine.
Razlika između vojvođanske jeseni 1982. i vojvođanske jeseni 2025. je u odnosu građana Vojvodine prema revolucionarima iz 1988. i 2025: oni su 1988. većinski bili na strani jogurt-revolucinara, a 2025. većina ne pokazuje da je na strani blokaderskog pokreta, koji je u Novom Sadu preduzeo da skrati prenemaganje „salonskog autonomaštva“ i povede revolucionarnu akciju.
Na brojnim tribinama i u brojnim pisanim sećanjima i svedočenjima, vojvođansko mitingaško leto 1988. godine, krunisano 5. oktobra velikim skupom ispred Banovine, ne bez osnove se predstavlja kao organizovani pritisak na pokrajinsko rukovodstvo da krene putem samoukidanja jake autonomije. Na svim tribinama i u svima sećanjima i svedočenjima izbegava se da se pomene „Miting bratstva i jedinstva“ od 15. septembra u Sremskoj Mitrovici, koga je organizovalo pokrajinsko rukovodstvo kao kontramiting Miloševićevim mitinzima po Vojvodini. Trebalo je jednim veoma masovnim skupom građana Vojvodine poslati poruku Beogradu protiv nacionalizma, i oduvati sumnju koju su Miloševićevi mitinzi posejali po Vojvodini. Preko svih pokrajinskih javnih glasila, preko plakata i sastanaka u partiji, sindikatu i Socijalističkom savezu radnog naroda razdeljen je isti poziv: „Mitingom bratstva i jedinstva svih naših naroda i narodnosti pokažimo da u nama postoje sve one vrednosti kojima smo stekli ime i mesto u istoriji… Izađimo na miting i pokažimo tako svoju odlučnost i rešenost da samopregorom, solidarnošću, jedinstvom i patriotizmom stvorimo uslov za slobodan razvoj svih nas.“
Na miting se zaista i odazvalo više desetina hiljada građana Vojvodine, posebno radnika velikih industrijskih preduzeća ne samo Sremske Mitrovice, a kao govornici pojavili su se najbolji predstavnici radnika, seljaka, poštene inteligencije i omladine. Međutim, u poodmakloj fazi „Mitinga bratstva i jedinstva“, na perifernom delu suprotno od velike bine sa govornicima, začuo se preko megafona „divlji“ govornik sa Kosova, popet na betonsku žardinjeru. Govorio je o Srbiji ubogaljenoj otuđenom politikom pokrajina. Njegov megafon bio je znatno slabiji od ozvučenja sa glavne govornice, ali je postigao što perfektna organizacija mitinga nije predvidela: hiljade ljudi okrenule su leđa bini sa zvaničnim govornicima, i za tren se „Miting bratstva i jedinstva“ pretvorio u još jedan, višestruko masovniji od svih dotadašnjih, miting protiv ustavne otuđenosti pokrajina. Bezmalo svima rukovodiocima pokrajine, koji su „Miting bratstva i jedinstva“ pratili iz prostorija na spratu policijske zgrade u samom centru grada, bilo je jasno da je kritična masa za obaranje pokrajinske vlasti samo pitanje trenutka, a ona će se dogoditi 5. oktobra ispred Banovine.
Ovaj događaj u Sremskoj Mitrovici, kada bi bio valjano izučen, mogao bi da pokaže da u Arkadiji jedne socijalističke generacije nije bilo baš svima lepo, kao pripadnicima socijalističke elite i širokom staležu nižih kadrova selektovanih za sveobuhvatno upravljanje društvom. Pokrajinska administracija već je bila narasla do razmera državne, a velika industrijska preduzeća grcala su pod teretom sopstvene administracije, po pravilu znatno brojnije od proizvodnih radnika. Takav sistem morao je da se sunovrati i bez „privođenja“ Vojvodine Srbiji, kao što je i u ostatku Srbije morao da se sunovrati pri prvom sudaru sa realnim tržištem.
Ali, privredni pad Vojvodine vremenski se poklopio sa ustavnim potkresivanjem ovlašćenja pokrajine, i do danas će ostati kao ključni dokaz da je Beograd jogurt-revolucijom skrenuo Vojvodinu sa prosperitetnog evropskog puta, u društvu Slovenije i Hrvatske. Jogurt-revolucija je proglašena namernom havarijom Vojvodine, i do danas će da hrani mit o Arkadiji jedne socijalističke generacije.
Dragorad Dragičević