MALO IZOŠTRENO

Neograničena sloboda vređanja poželela nešto više

Pomaže bog, dragi gledaoci. Tako počinju javljanja „reportera s terena“ u delu medija posvećenih praćenju i podršci antivučićevskih fizičkih akcija na ulicama Srbije. Ovakav pozdrav gledaocima nije zamisliv u prozapadnim medijima, takođe posvećenim praćenju i podršci antivučićevskih akcija. Moglo bi to da znači da su „srbski“ mediji, u neumerenom antivučićevskom entuzijazmu, utrčali u liberalni prozapadni medijski posao, pogotovu što ih glavne prozapadne redakcije u hodu ignorišu kao stidna mesta, a glavni liberalni analitičari iz profesorskog kruga, osim onih koji nisu gadljivi na „pomaže bog“, retko su tamo viđeni kao sagovornici. Ne, nisu oni utrčali u prostor koji im ne pripada, oni samo prate „svoj deo“ u antivučićevskoj akciji, u kojoj, rame uz rame sa pravovernim neoliberalima, nastupaju „građanizovani“ bivši članovi SRS, bivši članovi SPO, sadašnji pripadnici desnih strančica i raznih „srbskih” udruženja i grupa.
Svaki pokušaj da se ovo čvrsto zajedništvo raznolikih učesnika akcija objasni programskim pogledima na politiku ne daje rezultate. U zajedničke tvrdnje o ekonomskoj propasti pod Vučićevom vlašću ne veruju ni oni sami, jer je Srbija u poslednjoj deceniji ekonomski uznapredovala. Narativ o kulturnom nazadovanju Srbije pod Vučićevom vlašću takođe ne može da opstane, jer, osim toga što se kultura izobličuje u celoj Evropi, ono što je kultura za neoliberale nije kultura za nacionaliste. Narativ o Vučićevoj otmici države i institucija može da se raspravlja u salonskoj atmosferi, dok je to za izvođače akcija na ulici dosadna tema.
Učesnike antivučićevske akcije ujedinjuje determinacija Vučića kao diktatora, identična determinaciji Slobodana Miloševića, koja je opet bila identična determinaciji za Sadama Huseina, pa se preko Slobodana Miloševića Vučić neretko poredi sa ubijenim predsednikom Iraka. Narativ o Vučiću kao diktatoru logički sam sebe poništava sa svakim izlaskom na demonstracije pod maskama i sa palicama u rukama, sa svakim brzim napuštanjem pritvora posle fizičkog napada na policiju, poništava se sa svakim, po pravilu nekažnjivim, pozivom na rasnu i versku mržnju, sa svakom, po pravilu nekažnjivom, uvredom ili pretnjom smrću predsedniku Srbije. Ono što se govori i čini protiv navodnog diktatora na mestu predsednika Srbije naprosto je nemoguće da se događa u diktaturi. Brzina kojom osumnjičeni za napade na policiju i nečiju imovinu izlaze iz pritvora (policijski službenik je posvedočio da istog učesnika napada na policiju hapsio četiri puta) naprosto se ne događa u diktaturi. Slobodni dotok zapadnjačkog novca za izdržavanje antivučićevskih akcija naprosto se ne događa u diktaturi.
Kada Vučićevi obrazovaniji protivnici, koji se radije deklarišu kao njegovi neprijatelji, govore o diktaturi oni, u stvari, misle na autoritarnost, ali znaju da autoritarnost nije nezakonita ili neustavna akumulacija vlasti, već spontani oportunizam okruženja svakog natprosečno talentovanog vladaoca, kakav Vučić svakako jeste. Ali, zbog Vučićeve autoritarnosti ne bi trebalo da se pokreće građanski rat, pa je neophodna determinacija diktatora, i to ne bilo kakvog već kao Sadama Huseina, obešenog po svrgnuću sa vlasti, i kao Slobodana Miloševića, zbog nesagledivih „zlodela“ isporučenog haškom tribunalu na puzeće ubijanje u višegodišnjem pritvoru. Upravo determinacija Vučića kao diktatora omogućava Zoranu Živkoviću, bivšem premijeru i čelniku DS, da se preko jedne srpske televizije založi da se, posle skore pobede nad Vučićem, sprovede lustracija, koja je svojevremeno „greškom izostala“, kako bi u Srbiji konačno vladaoci bili birani od onoga što posle lustracije bude smelo da se bavi politikom! Da je tako urađeno posle 5. oktobra, kaže Živković, Vučići se nikada ne bi događali Srbiji.
Osim toga, determinacija Vučića kao diktatora ne obavezuje učesnike antivučićevske akcije na rano otkrivanje međusobnih političkih i ideoloških razlika, one se ostavljaju za posle pobede nad Vučićem. Najvažnije je da se diktator ukloni, posle će sve biti lako među civilizovanim strankama i ljudima.
Neprincipijelno jedinstvo prozapadnih liberala i nacionalista držalo je na okupu i masu protiv Slobodana Miloševića. Nakon revolucionarnog svrgavanja „srpskog Sadama“, liberali i nacionalisti su podelili vlast na zaslužene časti, jedni drugima su pravili ustupke na račun suverenosti Srbije u Vojvodini i na račun identiteta u društvu i ekonomije u državi, ustupke koji su opredelili građane Srbije da 2012. godine požele drukčiju vlast.
Sadašnje neprincipijelno jedinstvo različitih na ulicama usvojilo je narativ da su građani Srbije opet poželeli drukčiju vlast. Toliko su je poželeli da su masovnošću skupova ovlastili svoju „mladost“, svoje „studente“ i svoju „elitu“ za pokušaj nasilne promene vlasti, ako ova neće mirno da ode. Prema ovom narativu, građanima se Vučićeva vlast toliko smučila da neće moći oprostiti skorim pobednicima, ako Vučića ne budu gonili za veleizdaju.
Naprednjaci 2012. nisu ni poželeli lustraciju. Naprotiv, ponudili su ideju političke slobode, koja je, sa rastom Vučićeve popularnosti, mogla da priušti Srbiji neograničenu slobodu vređanja i pretnji Aleksandru Vučiću, bez da se ugrozi većina u biračkom telu.
Tu neograničenu slobodu vređanja i pretnji prigrabili su zdušno i liberalni, i „srbski“ protivnici Vučićeve vlasti. Vlast, zadovoljna što je ta sloboda sve što mora da dâ opoziciji, nije računala da se njeni protivnici neće beskonačno zadovoljavati neograničenom slobodom vređanja i pretnji, nije računala da će ta neograničena verbalna sloboda ostaviti posledice na svoje uživaoce, i lišiti ih poštovanja prema samoj instituciji predsednika. Iz te neograničene slobode vređanja ličnosti koja nosi funkciju predsednika, iznedrila se lakoća prezira prema 2.157.008 njegovih glasača na glasanju 2022.
I liberalni, i „srbski“ analitičari događanja na ulicama radosno javljaju da se „većinska Srbija“ oslobodila straha od diktature Aleksandra Vučića. Ovo smehotresno otkriće može da opstaje samo kod onih koji su u Srbiji nesumnjivi autoritarizam uzeli kao diktaturu. Tu se i sakriva ono što bi trebalo da najviše brine Srbiju. Ako se „većinska Srbija“ nije mogla oslobađati od straha, jer straha od Vučićeve vlasti nije bilo, od čega se onda oslobodila? Možda je pametno izostaviti odgovor, jer je obeshrabrujući.
Dragorad Dragičević