SREMSKA MITROVICA

Promovisana knjiga Dragorada Dragičevića „Defter carskog hafije“

Roman „Defter carskog hafije“ književnika i publiciste Dragorada Dragičevića predstavljen je prošlog četvrtka, šestog februara u Čitaonici Biblioteke „Gligorije Vozarović“ u Sremskoj Mitrovici.
Dragorad Dragičević, pisac i novinar, autor je zbirki poezije Hej Vesna, Kako devojčice vole, Nedelja u Raševu, kao i romana Krompirov cvat i Inok i despot. Tokom bogate karijere bavio se likovnom kritikom, kritikom književnosti za decu, bio je urednik dečje i omladinske štampe i novinar u nekoliko redakcija. Za svoj novinarski rad više puta je nagrađivan. Roman „Defter carskog hafije“ objavljen u izdanju novosadske kuće „Prometej“.
Višeznačan i višeslojan roman „Defter carskog hafije“ okosnicu radnje vezuje za svetosavlje, za priču o tome kako je ono nastajalo. Kroz jednu pomalo detektivsku pripovest, dati su izveštaji o istrazi neobične pojave, čitalac jedva da će imati doživljaj epskog, (reči autora) i to samo posredno, jer je „priča“ organizovana kao monografija o istražnom postupku u predmetu nedopuštenog raspirivanja mita o Savi Nemanjiću. Sad „Nemamo ni pravu monografiju, ni pravu pripovetku“ napisao je autor u prvom poglavlju naslovljenom „Umesto predgovora“ gde je na kraju potpisan kao Priređivač što pojačava utisak monografije i pravi otklon od pripovednog i daje višestruke mogućnosti za njegovo tumačenje.
Radnja je smeštena u vreme nakon spaljivanja moštiju Save Nemanjića, čime je Murat III želeo da u korenu saseče za njega „remetilački mit pravoslavnog sveca“ (5) i da trajno spreči njegov oporavak temeljnim rušenjem hramova i zabranom građenja novih. Pokušaj gašenja mita o Savi Nemanjiću pomućen je još za vladavine njegovih prvih potomaka glasinama o pojavi crkava preletnica na krajnjem zapadu carevine, u dolini Ibra. U romanu, tek sujetni i veoma pobožni Murat IV u proleće 1630. godine, šalje svog pouzdanog islednika da istraži ovu pojavu i u korenu je razobliči. Taj mit o preletanju hramova vezan je za postojeće istorijske spomenike, crkve brvnare u okolini Raške.
– Dragičević reaktuelizuje predanje o Svetom Savi, sa ciljem preoblikovanja mita u savremeni kontekst. Taj metod, postupak nije neobičan, prisutan je u književnosti oduvek, podsetila je prof. dr Slađana Milenković, književna kritičarka.
Ona je istakla i to da je ova proza u svom prvom planu anatomija jednog osmanlijskog istražnog postupka, a u drugom planu se kroz istražni postupak razvija nekakva fiziologija svetosavskog predanja.
– Pripovedanje iz perspektive posmatrača priči daje utisak objektivnosti, preovladava auktorijalna pripovedačka situacija, pripovedač nema uticaja na radnju, on je ne-pripovedač tj. reflektor, objektivan je, ne staje na stranu nijednog datog izvora. Ponegde se povlači i nastaje personalna pripovedačka situacija, te u pretposlednjem poglavlju inok Tadej preuzima ulogu reflektora. Veza ove proze sa šahom ima autopoetičke tragove, može se uočiti gambitno otvaranje, u kojem se žrtvuje pešak ili jača figura radi bržeg razvijanja izvođenja napada, što iziskuje dublju intertekstualnu analizu. Iza ove priče o šahu krije se priča o životu, istoriji, narodima, crkvi, predanju, mitovima, spoljnim i unutrašnjim borbama i osnovnim pitanjem da li je na kraju tog puta pobeda, odnosno srećan kraj. Slažući dokument po dokument, tako da priča teče, ali ne hronološki, već napred-nazad, ima i svoje glavne likove, pisac nas sve više uvlači u svoj gambit – istakla je prof. Dr Milenković.
Analizirajući roman, Muharem Bazdulj jedan od najpoznatijih književnika današnjice, publicista i književni kritičar napomenuo je da pisac postavlja pitanje da li su uopšte mošti Svetoga Save spaljene ili su krišom sklonjene iz manastira Mileševe gde autor u romanu kaže „one bi ostale sakrivene od samih Srba dok ne budu zreli za njihovo javno čuvanje“. Pored drugih izvora, u romanu se navodi i jedna brošura istoričara Mirka Dragovića „Sveti Sava nije spaljen“ i tu navodi i gde bi one mogle da budu, pre svega spominje se manastir Kumanica, ali verovatnije je da se čuvaju u manastiru Ždrebnik, a o tome je govorio i Vladika Nikolaj Velimirović. Ovde je reč o stvarnim dokumentima, građu ove proze čine stvarni dokumenti i pseudodokumenti i jako je teško odrediti granicu gde počinju jedni, a završavaju se drugi. Delovi knjige koji su iz muslimanskih izvora pisani su latinicom, a delovi koji su iz rukopisa inoka Tadeja su pisani ćirilicom. Radnju saznajemo na osnovu tri takva turska i jednog hrišćanskog izvora, to su: Defter carskog hafije, Sidžil brvaničkog kadije, Zapisi ćatipa Mevludina i Rukopis inoka Tadeja.
Muharem Bazdulj je sa publikom na promociji podelio sećanje na upoznavanje sa Dragoradom Dragičevićem.
– Za Dragorada sam znao odranije, a upoznao sam ga u Zasavici, kada su M novine dodeljivale nagradu za najbolju reportažu „Vladimir Vlada Ćosić“. Ja sam bio prvi dobitnik te nagrade i nakon formalnog dela, u kafanskoj atmosferi, smo se zapričali i shvatili da imamo mnogo toga zajedničkog. Posle nekog vremena poslao mi je rukopis za novi roman. Iako nemam običaj da ga čitam sa ekrana, već ga isprintam, kada sam otvorio rukopis, nisam mogao da se zaustavim. Oduševio me je temom, načinom pripovedanja i svakako bih svima preporučio da ga pročitate, istakao je Bazdulj.
U muzičkom delu programa učestvovao je Crkveni hor „Sveti Sava“, pod vođstvom dirigenta Jelene Stojković, dok je program moderirala Milijana Dmitrović Torma, viši diplomirani bibliotekar.
Organizator promocije bila je Biblioteka „Gligorije Vozarović“, uz podršku Centra za kulturu „Sirmijumart“ i M novina.
M. N.