MALO IZOŠTRENO

Augijeve štale korupcije

Jedno od neizbežnih pitanja koja se ovih dana nameću je u kome bi pravcu Vučićev najavljeni obračun sa korupcijom mogao da krene u prva tri meseca? Mnogim revnosnim kritičarima vlasti čini se da će najveća vladajuća partija, a potom i njeni koalicioni partneri, pronaći neke žrtvene jarce i prineti ih bogu anarhije koji se razgoropadio nad Srbijom. Kada je, međutim, reč o očekivanjima prosečnih simpatizera predsednika Srbije, koji glasaju za njega bez obzira na to šta svojim očima vide u lokalnoj sredini, oni nemaju dilemu odakle bi trebalo da počne čišćenje nanosa korupcije.
Vučećeva namera ponajviše liči na Heraklov poduhvat čišćenja Augijevih štala. Za one kojima je grčka mitologija promakla iz interesovanja, elidski kralj Augije godinama nije čistio svoje ogromne štale, pa je nesnošljivi zadah zahvatio celu njegovu kraljevinu preteći da zahvati i ceo Peloponez. S toga je mikenski kralj Euristej zapovedio svom vazalu Heraklu da ode i za jedan dan očisti Augijeve štale, računajući da će ga nemogućim zadatkom diskreditovati. Herakle je, međutim, izveo i ovaj podvig, jedan od dvanaest.
Kada su 2012. godine SNS i partneri preuzimali vlast, zadah iz zatečenih Augijevih štala korupcije već je teško pritiskao Srbiju. Sa smenom zatečnih koruptivnih kadrova štale korupcije jedva da su uznemiravane, i odmah je počelo taloženje novih slojeva korupcije protiv kojih redovna sredstva čišćenja očigledno nisu mogla ništa.
Da nije tako, predsednik Srbije ne bi proglasio najveće čišćenje korupcije u istoriji nove Srbije. Šta bi se, naime, u najvećoj antikorupcijskoj akciji u našoj istoriji imalo da čisti ako je nivo korupcije redovan? Čemu herkulovski obim posla ako se posla nije nakupilo za herkulovsku snagu? Biće da je predsednik konačno sabrao meritorna saznanja i zaključio da redovni rad formalnog sistema za detekciju korupcije, ako ga ima i ako nije poveren pogrešnima, ne da ne daje rezultate nego preti da izblamira objektivne razvojne uspehe države.
Zbilja, u kome bi pravcu Vučićev najavljeni obračun sa korupcijom mogao da krene u prva tri meseca? Onaj deo građana koji nije obuhvaćen članstvom u vladajućim partijama, i koji je objektivno imao manje šansi u svim vidovima kooperacije sa javnim sektorom, pa i u zapošljavanju kod stranih investitora, može da, probuđen i usred noći, tečno nabraja primere korupcije koju je predsednik, u konačnom zbiru, video kao veliki rizik za Srbiju.
Vučićeva najava slučajno se vremenski podudarila sa kolumnom Slobodana Antonića, kritičara vlasti, o potrebi promene izbornog sistema. Profesor predlaže da se za 250 narodnih poslanika glasa kroz 250 izbornih jedinica, kako bi svaki od njih bio neposredno odgovaran građanima koji su ga izabrali. Tada poslanici ne bi tvorili poslušne odrede svojih partija, i morali bi da poseduju i druge kvalitete osim lojalnosti. Bili bi prvi na kontaktu sa građanima, takoreći uzbunjivači u otkrivanju korupcije. Kolumna nije privukla interes ni vladajućih partija ni njima naklonjenih medija.
Nema sumnje da Srbija ima izborni sistem kao stvoren da se iza leđa popularnog partijskog vođe muljari bez posledica. Pri glasanju za partije, suštinski se uvek glasa za njihove vođe, i retko će koji glasač na izborima kazniti Aleksandra Vučića, na primer, zbog nepodobnosti nosilaca lokalnih funkcija ili zbog lokalne korupcije. Ne sme se, pobogu, dopustiti da Vučić izgubi izbore i da Srbija posrne zbog nekih lokalnih muljara, kakvih ima u svakoj vlasti.
Izborni sistem na ovaj način navikava građane da trpe korupciju kao deo životnog standarda. Trpe je celih desetak godina, i potegnu njeno pitanje tek u paketu sa drugim zamerkama državnoj politici, kada se one nagomilaju. Tada pitanje korupcije, koje je sve vreme bilo trpeljivo gledano u standardu javnog života, najednom postaje ključno pitanje. Najednom se veže za neki tragičan događaj, kao što je novosadski, kao da je njegov neposredni naručilac a ne indirektni vinovnik. Najednom se pokaže da su građani samo čekali priliku, kao sadašnju, kada sam predsednik države nalaže da počne čišćenje Augijevih štala korupcije. Razume se, delu građana će ovo izgledati kao prekasno, a delu će se činiti da je bolje ikad nego nikad, da nema situacije u kojoj ne možemo biti bolji nego što jesmo.
Nijedna dugotrajuća vlast nije umela da blagovremeno preduzme čišćenje Augijevih štala korupcije, pa ni sadašnja. Svaka je, razoružana umiljatom lojalnošću nestručnih, odlagala da vidi stvari kakve jesu. Vučićeva odluka da se krene u obračun sa korupcijom svojom žestinom implicira da se korupcije nataložilo veoma mnogo, jer da je nema mnogo ne bi bilo ni takve žestine u najavi. To je jedina takva odluka nekog dugotrajućeg državnog vođe ne samo u našoj političkoj hronici, i, budući da je jedina, mi nemamo nikakvo iskustvo koje bi nas činilo kredibilnima za predviđanje posledica najednom obznanjene korupcije po ugled vlasti. Vernim glasačima vladajućih partija može da izgleda kao blagovremena, i mogli bi da budu zahvalni na njoj, a mogla bi i da pokrene pitanje zašto smo do sada morali da trpimo muljare u partiji za koju glasamo, zašto smo dočekali da ona postane moralni standard.
Dragorad Dragičević