SINIŠA KORICA: „NA PLEĆIMA JUČERAŠNjEG SVETA“ (3)

Priča o socijalizmu

Siniša Korica nekadašnji savezni sekretar („ministar“) u bivšoj Jugoslaviji (SFRJ) rođen je u Laćarku 1949. godine. Kako često voli da kaže – preporođen u Sremskoj Mitrovici i na kraju odomaćen u Novom Sadu. Do sada je napisao deset knjiga, pretežno eseja. Iz štampe izašla je njegova nova knjiga „Na plećima jučerašnjeg sveta“ u izdanju „Prometeja“ iz Novog Sada. Knjiga ima dva dela – jedan je autobiografski, a drugi njegovi eseji o društvenim, ekonomskim i istorijskim procesima. Siniša ne opisuje događaje, već priča o tome kako se svet u njemu dogodio, kako se izrazio i ostavio neizbrisive utiske. „M novine“ su uz saglasnost autora dobile ekskluzivno pravo da u vidu kratkog feljtona objave izvode iz nove knjige Siniše Korice.
Prva reforma u socijalizmu započeta je sada davne 1961. Kažu da je Tito tim povodom rekao nosiocima reforme: „Bogamu, vi ste našli lek, ali šta i koga lečite“. Nesvesno možda pogodio, te pravo pitanje postavio, iako mu to nije bila namera, ali ja ću ga prevesti u potpitanje: šta je to bila naša varijanta socijalizma ili još preciznije šta je to bila suština društvene svojine, njen nesvojinski karakter. Kao što sam malo pre pokušao Erihu Visleru objasniti da je društvena svojina bila skup prava, obaveza i društvenih normi, međutim, u tome nisam uspeo. U prvim fazama posle rata kada je oduševljenje pobedom u Drugom svetskom ratu nosilo entuzijazam masa bilo je ne malih rezultata po sistemu „na o ruk“. Tim više jer se većina nekako osećala važnim, dostojanstvenim, konačno svi imali ista prava bez obzira na svojinske podloge. Ta istina dizala je na noge radni elan većine. Oni ražalovani od imovine nisu imali taj osećaj, ali bili su manjina. Dolazi prva školovana generacija, lica s fakultetskom diplomom. Imaju sreće, drug Tito, kako se onda govorilo, postaje najveći komercijalni direktor Jugoslavije, otvarajući široko vrata tržišta nesvrstanih, pa i rukovodstvo Sovjetskog Saveza mu je gledalo „kroz prste“ u plasmanu naše robe na njihovo zatvoreno tržište. Dve pojave su se sretno spojile, veština Titova u spoljnoj politici i naši mladi, nadolazeći, stručno osposobljeni kadrovi, nova snaga sistema. Gradimo kapitalne objekte među Nesvrstanim, na rusko tržište naša roba ide „kao alva“. Standard svih raste. Nastaju proizvodi, ruku naših dela, inventivnosti izleću iz domaćih jezgri pameti, službi razvoja, ti novi produkti efikasno se probijaju na ostalim delovima probirljivog svetskog tržišta („EI Niš“; šunka u konzervi za SAD). U međuvremenu Tito stari, senka pada na Pokret nesvrstanih, u Sovjetskom Savezu komešanja. Spoljno tržište postaje surovo, sve više probirljivo. Mi na njega izlazimo s društvenom svojinom. A u toj društvenoj vreći okačenoj na leđa izvoznika prevelika socijalna prava, dodela besplatnih stanova radnicima, veliki godišnji odmori, bolovanja, što strane firme s kojima se „sudaramo“ na svetskom tržištu nemaju. Gubimo u prvom poluvremenu. U drugom još više. Stranac kad dođe kod nas i želi da uloži svoj kapital, prvo što pita: s kim ja to udružujem svoje akcije. Mi mu kažemo, s društvenom svojinom. On opet pita, ko je vlasnik. Mi klasično (od)recitujemo društvo; država zapitkuje on dalje, ne nego društvena zajednica. Ne razume. Odustaje i predlaže da nam umesto ulaganja („džoin-tvenčer“, ortakluk) da kredit, zajam. Tako je društvena svojina sekla granu na kojoj sedi. Razvojna pitanja mogli smo da rešavamo isključivo putem zajmova, a to je najskuplji oblik finansiranja, bar tako kažu oni koji se bave ekonomskom teorijom. Moja partija (Savez komunista) zastala na pola puta. Najpre nije bila u stanju sebe da promeni, a onda i društvo. Odnegovanu društvenu svojinu prepustili na milost i nemilost „zubu vremena“, još više žestokoj radijaciji ličnih, privatnih interesa, nadirućih kolektivnih identiteta i onih drugih sa pasoškom legitimacijom stranaca. Budzašto je sve rasprodavano, uništavano. Buđenjem naše „demokratije“ posle dvehiljadite (5. oktobra) toliko je sve ispražnjeno da su nam 2014. prvi put u istoriji smanjivane penzije i plate u javnom sektoru. Deo krivice je na nama, jer nismo znali da procese drugačije usmeravamo. Videti o tome šire u knjizi: „Nedovršena prošlost“.

Dok su u kapitalizmu bogati ljudi svoju ušteđevinu vraćali u privredu, u akcije i biznis, dotle su uspešni u socijalizmu svoje viškove ulagali u vikendice. Radio sam u „Heroj Pinkiju“, preduzeću za izgradnju obaloutvrde i rečni saobraćaj. Bio finansijski direktor. Alfa i omega tog preduzeća bio je Kešelj Uglješa, imao viziju, ideju. Želeo je da zaokruži delatnosti kompanije, šljunak, bageri, rečna flotila, uz to da napravi modernu luku za istovar, utovar šljunka i ostale robe dopremljene Dunavom rečnom flotom „Pinkija“. Po završnom računu išao sa zbora na zbor radnika, preznojavao se, ubeđivao samoupravljače da odvoje značajan deo ostatka dohotka, profita, za kupovinu opreme buduće luke. Teško je išlo, svi hoće trinaestu platu i to odmah

Igra se dalje, čak i produžeci. U njima opet golove primamo. Zbog nepostojanja prinosa na imovinu, na ulaganja, preferira se raspodela umesto ulaganja u razvoj. Ko će ulagati u razvoj, recimo ne samo svog, već i nekog drugog preduzeća, ako iz tih ulaganja neće imati nikakvu dividendu, prinose na uloge, koristi. Kako skupljati slobodna sredstva građana, raspisivati emisiju akcija, kad ne poznajemo klasičan kapital odnos, ulog i prinos, akcije i dividende. Kapital na privatnoj svojini imao je razarajuće razvijenu usisnu cev skupljanja blaga, dok je u društvenoj imovini ta cev bila „skraćena“, zaparložena, ućutkivana. Priroda je darivala različite potencijale ličnostima, socijalizam je hteo na administrativan način sve to da niveliše, izravnava. Proizašli iz različitih svojinskih odnosa, razlike između kapitalizma i socijalizma bile su ogromne u pogledu načina sticanja, namicanja resursa na svoju imovinsku podlogu. Instrumentarij kapitala poznaje profit, akcije, dividende, berze, rizike i uspehe, a socijalizam zborovanja. Dok su u kapitalizmu bogati ljudi svoju ušteđevinu vraćali u privredu, u akcije i biznis, dotle su uspešni u socijalizmu svoje viškove ulagali u vikendice. Radio sam u „Heroj Pinkiju“, preduzeću za izgradnju obaloutvrde i rečni saobraćaj. Bio finansijski direktor. Alfa i omega tog preduzeća bio je Kešelj Uglješa, imao viziju, ideju. Želeo je da zaokruži delatnosti kompanije, šljunak, bageri, rečna flotila, uz to da napravi modernu luku za istovar, utovar šljunka i ostale robe dopremljene Dunavom rečnom flotom „Pinkija“. Po završnom računu išao sa zbora na zbor radnika, preznojavao se, ubeđivao samoupravljače da odvoje značajan deo ostatka dohotka, profita, za kupovinu opreme buduće luke. Teško je išlo, svi hoće trinaestu platu i to odmah. I tako iz periodičnog obračuna do završnog računa. Konačno kada je Uglješa prilično omršavio od stalnog trčanja i ubeđivanja samoupravljača naziru se slagalice kockica buduće luke. Na dizalicama, viljuškarima, halama zaposlen deo osoblja iz „Pinkija“. Uglješin san počeo da se realizuje. A, onda umešala se gradska organizacija Saveza komunista Novog Sada. Na sceni stupa u to vreme glorifikovana ideja o tzv. integralnom i sve neposrednijem samoupravljanju. Na partijskim sastancima ta ideja zavodi zaposlene u luci, neki predlažu prema amandmanima na Ustav SFRJ iz 1971. da oni formiraju svoju osnovnu organizaciju udruženog rada (OOUR) kako bi samoupravljanje bilo što bliže svakom radnom mestu, neposrednije. Teško to ide, teško čupanje velikog zalogaja iz poseda suštinskog ulagača, „Heroj Pinkija“. Međutim, pobeđuje Partija, stavovi s partijskog sastanka. Gradski komitet Saveza komunista Novog Sada podržava zaposlene u luci. U svoje crvene notese upisuje još jednu pobedu. Tako su se kupovale ulaznice za više činove u ondašnjoj društvenoj hijerarhiji. A što su sredstva (čitaj društveni kapital) bila zarobljena, imobilisana, to mnogi od mojih saboraca nisu razumeli. Mnogi od njih ni dana nisu radili u privredi, kako onda da to razumeju. Imobilisan kapital je isto kao da su ruke vezane, a traži se od privrednika da trče recimo na svetskoj ekonomskoj pozornici. U godišnjem izveštaju gradske organizacije Partije navodi se koliko se formiralo, samo prošle godine na teritoriji Novog Sada, novih OOUR-a ili radnih organizacija. Integralno i što neposrednije samoupravljanje. Potom inspirisani partijskim stavom lučki radnici raspisuju referendum, većina zaposlenih u luci izjasnila se za izdvajanja luke iz matičnog preduzeća kao posebne radne organizacije. Uglješa se razboleo. Kapitalu, čitaj društvenoj svojini u pogledu pokretljivosti odsečena krila. Demotivisana ulaganja. Zastoj u razvoju. Sve je počelo krajem sedamdesetih godina prošlog veka kada se Jugoslavija u celini, a ne samo preduzeća, počela zaduživati, zajmovi, krediti, podvlačim najnepovoljniji oblik finansiranja razvoja glave nam dolazili. Stižu otplate, s njima ekonomska kriza, a onda i politička. Sudija je odsvirao kraj tako očerupano ranjivoj društvenoj svojini. Pali smo na ispitu, da bi na kraju dali sami sebi i auto gol, zato što sve ovo nismo razumeli, a vladali.