SINIŠA KORICA, „NA PLEĆIMA JUČERAŠNjEG SVETA“ (2)

Zašto pravda, pravičnost i moral, stanuju u književnosti, pesmama i filozofiji, a interesi sila u geopolitici?

Siniša Korica nekadašnji savezni sekretar („ministar“) u bivšoj Jugoslaviji (SFRJ) rođen je u Laćarku 1949. godine. Kako često voli da kaže – preporođen u Sremskoj Mitrovici i na kraju odomaćen u Novom Sadu. Do sada je napisao deset knjiga, pretežno eseja. Uskoro iz štampe izlazi njegova nova knjiga „Na plećima jučerašnjeg sveta“ u izdanju „Prometeja“ iz Novog Sada. Knjiga ima dva dela – jedan je autobiografski, a drugi njegovi eseji o društvenim, ekonomskim i istorijskim procesima. Siniša ne opisuje događaje, već priča o tome kako se svet u njemu dogodio, kako se izrazio i ostavio neizbrisive utiske. „M novine“ su uz saglasnost autora dobile ekskluzivno pravo da u vidu kratkog feljtona objave izvode iz nove knjige Siniše Korice.

O geopolitici. Godina je 1983. neposredno pre nego što ću naredne godine postati „ministar“ u onoj velikoj Jugoslaviji (1984). Ana i ja odlazimo u posetu njenoj rođakinji Leni u jednom seocetu blizu Frajburga, Lehen. Suprug joj je Erih Wissler. Srdačan doček, posebno me je oduševilo to što se meni do tada nepoznati čovek, Erih, toliko otvorio da sam kroz njegove priče razumeo funkcionisanje sistema u Nemačkoj. Bukvalno mi je otvorio svoj „novčanik“, prihode, rashode, način življenja. Pre toga reče mi da je on bio mobilisan pri kraju Drugog svetskog rata kao golobradi petnaestogodišnjak i ekspresno upućen na front prema Rusiji. Poznato Hitlerovo naređenje da mobiliše Hitlerjugend. Pitao sam ga kako on gleda na nacizam danas, a kako je onda procese video. Kaže da u tim svojim mladalačkim danima nije razmišljao, mislio je da to tako treba. Danas, sa odvratnošću gleda na tu svoju i nemačku prošlost. Dodaje, da u Nemačkoj ne treba da se donosi zakon o zabrani nacističkih simbola, niti veličanja Hitlera, to su Nemci izbacili bukvalno iz svoje unutrašnje utrobe, iz sebe. Figurativno rečeno, povratili. Priča ide dalje. Pita on mene zašto oni, Nemci, ne mogu da kupe nekretnine na našem Jadranu. Odgovaram, to je suprotno Ustavu Jugoslavije. Pitanja se nižu, zašto i opet zašto? Nisam ga ubedio. Zapitkuje dalje, šta je to društvena svojina. Pokušavam da mu objasnim, da je to skup prava i društvenih pravila, normi. Ne vredi. Pitanja se samo ređaju, da li je to državna svojina, ne – odgovaram. Da li akcionarska – opet ne, moj je odgovor. Nismo se razumeli. A onda on reče: „Vidiš, ja ne bih udario jedan jedini ekser u stolicu ako ona nije moja“. Tad sam sve razumeo. Obični građani Nemačke žele na more, po mogućnosti na svoje, Jugoslavija se isprečila. Osluškujući želje većine, običnih građana, nemačke stranke to razumele, unele u svoje političke programe, pripremali se, počeli s realizacijom. Tako se dobijaju izbori u zemlji moćnog kapitala, a interesi kusuraju u katastru nekih drugih država. Hobotnica svetske politike i njeni pipci ostvaruju se i u drugim oblastima na sličan način. Samo su predmet i metodi drugačiji. Sve se začinje u utrobi interesa moćnika, a onda se kreće „u lov i ribolov“. Nemci su, dakle, šansu videli u Hrvatskoj, nju izdvojiti iz Jugoslavije. Tajne službe počele da pripremaju scenario, da „pakuju“. Prva mera ubaciti u Hrvatsku najekstremnije delove hrvatskog naroda koji žive u inostranstvu, pa da oni podmetnu požar. Iza njih se priprema sila, Nemačka, Amerika. I bi tako. Pre toga Istok se urušio, Berlinski zid pao. Među velikim silama stvorena duboka neravnoteža u svetu. Naš vođa Milošević kao da ništa od toga nije razumeo, a vladao, „naseo“, gurnuo Borisa Krševa, mene i mnoge druge da branimo svet srpski u Hrvatskoj. Sve izgubili, šut i rogat nikada nisu mogli, borba neravnopravna. I tu nije kraj, Hrvatska postala samostalna, Nemci je prvi priznali, ne slučajno, deo je to scenarija. Danas Nemci masovno kupuju nekretnine na Jadranu. Pored hrvatskog jezika sve češće se čuje nemački, mađarski, austrougarski. Osvaja se najpre katastar, a onda možda i nešto više, klubovi, parlament. Istorija se ne ponavlja, ali se rimuje. Kao da nam sve to nije bilo dovoljno, već smo „pride“ i bombardovani od strane NATO snaga 1999.

Obični građani Nemačke žele na more, po mogućnosti na svoje, Jugoslavija se isprečila. Osluškujući želje većine, običnih građana, nemačke stranke to razumele, unele u svoje političke programe, pripremali se, počeli s realizacijom. Tako se dobijaju izbori u zemlji moćnog kapitala, a interesi kusuraju u katastru nekih drugih država. Hobotnica svetske politike i njeni pipci ostvaruju se i u drugim oblastima na sličan način. Samo su predmet i metodi drugačiji. Sve se začinje u utrobi interesa moćnika, a onda se kreće „u lov i ribolov“

Kako su izgledali dani pre bombardovanja? Našoj naivnosti (ili što je isto gluposti) kao da kraja nema. Sastanak u zgradi Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije samo nekoliko dana pre početka bombardovanja. Na sastanak došao Vesli Klark komandant NATO snaga za Evropu, prisutni još načelnik resora javne bezbednosti Srbije Vlastimir Đorđević, ministar unutrašnjih poslova Vlajko Stojiljković, Nikola Šainović potpredsednik Vlade one skraćene Jugoslavije, SRJ, i jedan od pregovarača u Rambujeu. Prisutna je bila prevodilac Tatjana Kljun. Sledi Tatjanina priča: „Tokom prethodnih pregovora s predstavnicima NATO-a, bilo je dogovoreno da se broj policijskih punktova na KiM smanji sa 46 na 27. Dogovor je postignut tri meseca pre ovog sastanka… Moj doživljaj Klarka, koga sam tada prvi put videla uživo, bio je da je reč o hladnom neprijatnom čoveku, ali sam kasnije shvatila da je bio duboko razočaran izigranim poverenjem. Seo je u fotelju, kratko pitao zašto se dogovor ne poštuje… Naši odgovaraju da su sve ispoštovali. Klark iz džepa izvadi snimke koje je napravio „avaks“, pokazuje da su punktovi i dalje na svojim mestima. Zaprepastila me je pomisao da ljudi koji rukovode takvim institucijama u zemlji koja je u veoma nezavidnom položaju mogu da pomisle da je Klarka moguće slagati, kao u kafani, i onda otići bez posledica… Blefirali su i pri tome nisu razumeli s kim imaju posla… Radilo se po principu „lako ćemo“, naški, a iza toga je stajalo uverenje da nas ipak neće dirati, da smo nečim zaštićeni… Šainovićeva reakcija je bila paradigmična. Na Klarkovo vrlo konkretno pitanje o uklanjanju postaja odgovorio je skretanjem s teme, recitovanjem Gorskog vijenca…. Htela sam da ustanem i prodrmam naše predstavnike, da se osveste, shvate šta se događa… Na sam dan početka bombardovanja došla sam na posao, kolegijum ministra i načelnika resora javne i državne bezbednosti trajali su od devet do pet i to tako kao da se ništa izvan tih kabineta ne dešava. Po tom smo već oko dva po podne znali da su avioni poleteli iz Avijana u Italiji. Kad sam to rekla svom tadašnjem načelniku, kazao mi i je: „Ma daj Tajči ne mrači, neće od toga ništa biti“. („Radar“, 21. mart 2024). Posle sastanka u MUP-u Klark je otišao kod Miloševića. Eh, ko je to nama i kako vladao devedesetih, da smo to znali još bi se više plašili onoga što donosi dan i noć. Možda bolje što nismo znali, mnogi se uljujkivali u iluzijama, mitomanijama, guslali epske pesme o junaštvu srpskom, pravdi i nepravdi. Uspavljivali se. Jedni naspram drugih, naše guslarski raspoloženo rukovodstvo pored hladnih proračunatih, skoro bezosećajnih, oni sa Zapada. Duboka nerazumevanja.
Matica srpska 11.6.2024. promoviše se knjiga bivšeg ministra policije Republike Srpske – Sredoja Novića: „Od Deutlaka do Ist Rivera“. Na toj promociji, prisutni zvaničnici Matice, predsednik Stanić, Sredoje Nović iznosi, između ostalog, i sledeći detalj: „Dva ili tri dana uoči bombardovanja imamo pouzdanu informaciju da će početi bombardovanje Srbije i Crne Gore, SRJ, te ja i moj pomoćnik odlučismo da inkognito, tajno, odemo u Beograd i to saopštimo tamošnjem rukovodstvu. Primi nas Vlajko Stoiljković, ondašnji srpski ministar policije. Kad smo mu saopštili tu informaciju, on nas je samo nemo, takoreći svojim oštrim pogledom presekao, i rekao: Evo još jednog izdajnika iz Republike Srpske. Zanemeli smo, tajac, ćutanje, napustili smo kabinet skoro bez pozdrava“. Ko se seća TV serijala „Vuk Karadžić“, scene kada ruski car šalje dva „fermana“ srpskom Voždu Karađorđu. U Prvom ga odlikuje zbog borbe s Turcima, a u drugom šok. Vuk, kao prevodilac, čita da Srbija ne može da računa više na pomoć Rusa jer su oni sklopili primirje s Turskom. Pripremaju se za rat s Napoleonom i ne žele da krvare na dva fronta. Imaju svoj primarni interes. Turci osokoljeni, Karađorđe beži preko Save u Austrougarsku. Ovim sam hteo da kažem, pravda, pravičnost, moral, etika, stanuju u književnosti, pesmama, filozofiji, etici, a politika u interesima i sili. Šta biva kada se ovo ne razume ili još gore kad se izmeša. Dobija se Srbija devedesetih. Upotrebiću jedan grubi neprimereni izraz za ovu vrstu situacija, ispisa, pa neka mi čitaoci oproste. Pojam je lalinski. Baaba (s dugo uzlaznim a u reči) i sin išli svake godine na svečare kod prijatelja u drugi grad. Jednom došao sin sam. Gde je baba? – pitaju domaćini. Eh, baba skurco. Tako je bilo i s našom politikom devedesetih. Držali se pravde i pravičnosti, kao da smo knjige pisali, Njegoša recitovali, a interesi (unutrašnji) i sile (spoljašne) nas iza leđa razbiše. Posledice, dobili uranijum, velik broj žrtava, još veću materijalnu štetu od koje se teško oporavljamo i danas.
U sledećem broju:
Priča o socijalizmu (1)