SREMSKA MITROVICA

Izložba slika Dragana Martinovića na Vidovdan

Dragan Martinović, mitrovački poznati slikar će na Vidovdan, 28. juna u 19 sati u Muzeju Srema otvoriti vrata svog sveta umetnosti. Na ovaj način slikar će obeležiti poluvekovni jubilej, odnosno tačno 50 godina od njegove prve samostalne izložbe. Izložba je prodajnog karaktera i pred očima posetilaca biće 60 umetničkih dela, punih mesec dana.
Dela koja je za života stvorio i još uvek vrlo aktivno stvara, čak i po osam, devet sati dnevno, odavno ne broji. Mrtva priroda koja ostaje u tragovima iza njegovog kista, kaže dobila je kompliment koji mu je mnogo značio a to je da je „življa od žive“.
Razgovarajući sa majstorom likovne umetnosti, čiji je dakako bio uzor i mentor Milić od Mačve, a kako tvrdi i vrlo drag i rado viđen gost u njegovom porodičnom domu još iz perioda detinjstva u Bogatiću, saznajemo da se kao vrlo mlad otisnuo iz šabačke gimnazije u svet. Njegov odlazak vezuje se za period, kada njegov buntovni, mladalački duh nije bio dovoljno shvaćen, a po svemu sudeći ni dobro prihvaćen od dobrog dela školskog kadra. Na sreću, ispostaviće se kasnije, Mitrovčani ovog Mačvanina nazivaju svojim, dičeći se time da u svom kraju imaju tako važno ime u oblasti slikarstva, koje nastavlja da deluje ne samo kroz svoje slike, već i kroz uticaj, preko svojih učenika. Život u Mačvi, ipak, oseća se pri svakom pogledu na Martinovićeve slike.
– Motiv za prvu izložbu mi je bio inat, jer sam gotovo bio „oteran“ iz Šabačke gimnazije. Tu prvu izložbu sam napravio po odlasku iz Šapca, u prostoru Doma vojske u centru grada. Lično sam tada podelio pozivnice onima koji su me podržavali. Preko dve stotine samostalnih izložbi sam imao od tog momenta do sada, kao i preko 400 grupnih, istakao je Martinović.
– Kad sam diplomirao 1981. godine na beogradskoj akademiji, ušao sam u izbor za izložbu, koji je sačinio umetnički savet. Izložba se zvala „Perspektive“ i pet studenata slikovne i pet sa primenjene akademije, kao budući perspektivni umetnici, obišli su sa ovom izložbom celu Srbiju. Gde god je izložba gostovala, ja sam dobio i poziv za samostalnu izložbu. Moja sreća i trud su to učinili, da sam imao mogućnost da im odgovorim. U prvoj godini, posle završene akademije, imao sam već deset gradova u Srbiji. Moj učitelj, životni vodič bio je Milić od Mačve koji je rekao da je dovoljno da imaš jednu tarabu, ekser i sliku i imaš i izložbu. On je svuda izlagao, a taj princip sam primenio ja. Prenosim ga na mlađe ljude, jer postoje oni koji nemaju naviku da dođu u galeriju. Onda se dese čuda, fascinacije. Ja sam najlepše kritike dobio od ljudi koji nemaju veze umetnošću, obični ljudi iz naroda, kazao nam je Dragan Martinović
Realizam, kao takav donosi smirenost boja, dubinu i maštovitost otkrivenu u naizgled običnim motivima.

Draganov otac je bio pozorišni reditelj, a slikao je iz hobija. Bio je prijatelj sa Milićem od Mačve od šesnaeste godine, tako da je Dragan Milića upamtio još kao malo dete. U njihovoj porodičnoj kući česti gosti su bili mnogi umetnici, među njima i Milovan Vitezović, a mali Dragan se sve do drugog razreda srednje škole lomio oko toga da li da postane slikar ili glumac.
– Otac mi je objasnio kakve pritiske glumci trpe od svog okruženja, a da je slikar mnogo slobodniji čovek. Prevagnulo je slikarstvo, objašnjava Martinović i dodaje:
– I dalje sam vrlo vezan za pozorište, koje je u Bogatiću osnovao moj otac. Kad čovek odraste u takvim okolnostima i ljudima, jasno je kojim ćete putem krenuti.

O savremenom slikarstvu i aktuelnoj situaciji u umetnosti, šta biste vi danas rekli? Čini se da se iz likovne umetnosti razgranalo mnogo pravaca, naročito u službi modernih tehnologija.
– Pohvaliću se da u Srbiji ima akademija klasičnog slikarstva, pod okriljem jednog drugog univerziteta, čiji autor programa i osnivač sam ja. U jednom danu sam 2008. godine zaposlio 14 mojih đaka, prijatelja i sina. To nije jedina škola u Srbiji, a da ne govorimo o inostranstvu, posebno Rusiji. Umetnost analiziram prema kriterijumu je li majstorstvo ili nije. Za mene je majstorstvo ono što može jako mali broj ljudi da uradi. Leonardo Da Vinči nudeći se papi jednom prilikom, rekao je „znam da projektujem meliorizaciju, ratne sprave, znam da vajam, a ni slikarstva se ne bih postideo“, e, takav koncept živ je i dan danas. Kod nas sve stiže sa ogromnim zakašnjenjem, ali u svetu postoji značajan talas velikog broja mladih ljudi koji su se okrenuli klasičnom slikarstvu. To buja i dospeće do nas. U Mitrovici udruženje likovnih umetnika „Esnaf“ ima tridesetak članova i 90 odsto su figurativci, majstori svog zanata. Kad sam 1984. godine došao u Sremsku Mitrovicu, postojala su samo tri akademska slikara, a sada ih je više od 70.
Izložba na Vidovdan u Muzeju Srema
Za sebe kaže da samo još nije izlagao u Australiji, ali i u Muzeju Srema, zato je odabir pao na prostor pomenute fantastične građevine, jednog od simbola kulture u Sremskoj Mitrovici
– Imam životnu koincidenciju sa Vidovdanom. Upravo na taj dan 2018. godine sam imao izložbu „Vostani Serbije“, nakon koje sam dobio Vukovu nagradu, po emitovanju jedne emisije o tome, koja se zvala „Veliki rat očima slikara“. Pre dve godine sam dobio Vidovdanski zlatni orden za kulturu i umetnost. Vidovdan je momenat kad vidimo ono što inače ne vidimo, kad se suočava najbolje i najlepše s nama. Nadam se da će Muzej Srema biti pun posetilaca moje izložbe i da ćemo zajedno proslaviti taj važan datum, kaže Dragan Martinović.
Uz vaše ime i prezime i životno opredeljenje slikara, stoji i još jedna, ako je možemo nazvati titula – masona. Kako ste se naši u toj priči?
Zahvaljujući slikarstvu. Kao i u slikarstvu, i u masoneriji je krajnji cilj majstorstvo. Treći stepen najviši u plavim ložama je majstor, posle kada čovek pređe na više stepene, a mene je Bog častio 33. stepenom, shvatio sam da svi ti stepeni su kao škola, od poznavanja prirode u osnovnoj školi, pa posle dolazi biologija, koja se takođe grana na neke druge strane, to znaju oni koji su završili prirodne nauke…
Moj kolega i prijatelj Dragan Malešević Tapi i ja, čovek koji je mene uveo u tu priču, prethodno smo se poznavali godinama. Iako njega danas nema, u masoneriji se kaže, onaj brat koji je otišao, on ostaje večno među nama i nadamo se da ćemo se ponovo sresti, jer masonerija veruje u besmrtnost duše i u ponovni susret. Neka životna iskustva nezavisna od masonerije nam kažu da neki naši zaštitnici i prijatelji, su uvek tu negde oko nas, odgovara Martinović.
Moram da vas pitam, ono što nigde nisam pročitala o masoneriji da ste rekli, a to je kakve su osobine jednog masona, u pogledu na njegov karakter?
Dobro ste to pitanje postavili, jer najčešće me drugi pitaju da li treba biti bogat. Prva i osnovna stvar je da čovek ima profil ličnosti da oseća konstantnu potrebu za usavršavanjem, napredovanjem. Preduslov za uspešan put u tome je karakterna osobina čestitosti. Da bude istrajan, da drži reč, da je sistematičan i da ima volju da pomogne drugima. To se kalemi jedno na drugo, dok čovek raste, ni ne primeti to. Pouka visokih stepena je prepoznati u haosu – red. A suština cele priče je borba između svetlosti i tame.
A. Dražić