STRAHINJA PADREŽANIN, REDITELJ PREDSTAVE „LJUBAVNIK“

Predstava koja propituje različite oblike ljubavi

Foto: Slobodan Maksić

Na Dan Pozorišta „Dobrica Milutinović“, 27. marta premijerno je odigrana predstava „Ljubavnik“ u režiji Strahinje Padrežanina, koju vode mladi glumci. U pitanju je intimna ispovest o ljubavi iz kolonijalne Indokine, smeštana 1931. u francusku koloniju Vijetnam, u vreme slabljenja kolonijalne moći, gde se dešava međurasna i međugeneracijaska ljubavna afera. Godinama kasnije, devojka iz ove priče postaje spisateljica, a onda zazvoni telefon.

M NOVINE: Kako je došlo do toga da Vi budete reditelj predstave „Ljubavnik“?
STRAHINJA PADREŽANIN: Roman „Ljubavnik“ dobio sam pre nekoliko godina za rođendan od drage prijateljice i ta knjiga je od tada stajala na mojoj polici. Prošle godine, u septembru, prvi put sam pročitao roman i nisam mogao da prestanem da razmišljam o njemu. Tako obično i biram temu za predstavu — kada me neka priča počne opsedati, to je znak da je moram postaviti na scenu. Iako se roman zove Ljubavnik i zapravo je jedna velika oda prvoj ljubavi Margarit Diras, roman, kao i predstava, propituje različite oblike ljubavi.

M NOVINE: Odakle ideja o kamernoj verziji predstave?
STRAHINJA PADREŽANIN: To je došlo potpuno prirodno. Veliko gledalište sa stolicama od plavog pliša odmah me je asociralo na veliki okean o kome Diras piše i stvar je bila jasna — pozornica je kopno, gledalište je more. A i sama priča je intimna i zahteva određenu vrstu poverenja i bliskosti.

M NOVINE: Po Vama, koliko je važno mladim glumcima dati šansu?
STRAHINJA PADREŽANIN: Mislim da je to najvažnije — i ne samo dati im šansu, već im omogućiti da rade, da greše i da se razvijaju. Mladi glumci su nova, sveža energija i uvek su dobrodošli. Ipak, mislim da je veći problem to što mladi reditelji, dramaturzi scenografi i kostimografi nemaju mnogo prilika, a i kada ih dobiju, retko ko želi da eksperimentiše, upravo iz tog razloga. Naša publika je navikla da gleda i razume samo jedan oblik pozorišta, dok mlada publika, koja bi imala kapacitet da oseti i razume nove forme, ne ide u pozorište — i tako stojimo u mestu.

Foto: Slobodan Maksić

M NOVINE: Da li su glumci ispunili očekivanja i kakvu budućnost predviđate predstavi?
STRAHINJA PADREŽANIN: Svaki proces je rad između reditelja i glumaca u specifičnom vremenu i određenom prostoru. Ono što publika vidi jeste najbolje što smo zajedno umeli da stvorimo u tom trenutku. Prvi put sam radio sa ansamblom koji ne poznajem, izuzev glavne glumice Teodore Miklušev, koja je moj veliki prijatelj i partner u stvaranju. S obzirom na to da nju poznajem, mogu da kažem da je napravila fantastičnu transformaciju i dala jednu verziju sebe kakvu još nismo gledali. Zaronila je u tugu i bol, a mislim da je to najteže iskreno doneti na sceni, bez patetike.
Što se tiče predviđanja budućnosti, time se ne bavim. Mislim da to zavisi od mnogo faktora — kakvu budućnost pozorišna produkcija planira predstavi, kako je glumci čuvaju i koliko im je stalo do nje.

M NOVINE: I sami ste mlad glumac, a uporedo se bavite i rediteljskim poslom. Šta je za Vas izazovnije?
STRAHINJA PADREŽANIN: Podjednako je izazovno — pitanje je samo u čemu se bolje osećam. Pretpostavljam da je to režija, jer se njome intenzivnije bavim. U režiji gotovo sve zavisi od reditelja — morate da preuzmete odgovornost i da donosite odluke. To je ponekad veoma lako i jednostavno, kada se sve samo od sebe sklapa, a ponekad je vrlo zahtevno — lutate i borite se sa komadom. U oba slučaja, rezultat je neizvestan. Meni je najvažniji moj lični sud — znam od čega sam počeo i šta smo na kraju realizovali.

M NOVINE: Koliko su pozorišta otvorena za nove glumce i kako doći do njih?
STRAHINJA PADREŽANIN: Nisu otvorena. Pozorišta u kojima sam do sada radio su izuzetak. Međutim, generalno gledano, pozorišta u Srbiji su prilično zatvorena, ne samo za mlade, već za nove ljude uopšte. Do glumaca se, s druge strane, vrlo lako dolazi — dovoljno je raspisati audiciju.