MALO IZOŠTRENO

„Komemorativna“ zaštita jezika i pisma

Savet za srpski jezik, telo koje je srpska vlada osnovala prošle godine, zapodenuo je nedavno u Narodnoj biblioteci Srbije stručnu raspravu o ćirilici u medijima, izdavaštvu, obrazovanju i nauci, sa ciljem da bar počnemo zaustavljanje odumiranja identitetskog pisma srpskog naroda. Za ovim okruglim stolom čule su se i ohrabrujuće vesti da mladi sve više koriste ćirilicu, ali one ne menjaju poodmakli proces povlačenja srpskog ustavnog pisma, ćirilice, pred srpskim pomoćnim pismom, latinicom. Prema istraživanju koje je 2014. sprovela agencija Open Sours, a drugih istraživanja nije ni bilo osim ako su izvođena mimo javnosti, 47 odsto ispitanika koristi latinično pismo, dok njih 36 odsto piše ćirilicom. Razlika je još veća među korisnicima interneta, gde 57 odsto njih piše latinicom, naspram 29 odsto onih koji ni u digitalnoj komunikaciji ne odustaju od ćiriličnog pisma. Praćenje upotrebe pisma kod mladih školskog uzrasta, najpodložnijeg uticaju sadržaja sa interneta, dodatno ukazuje da je sve manje srpskog identitetskog pisma u našem životu.
Kada se dramatično gubljenje srpske identitetske ćirilice iz javne upotrebe podudarilo sa otvorenim napadima na teritorijalni integritet Srbije i na samo postojanje Republike Srpske, država je 2021. godine usvojila Zakon o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma, i njime poslala poruku da ozbiljno kreće u susret brizi za srpski jezik i pismo. Na osnovu ovog zakona, vlada je prošle godine osnovala Savet za srpski jezik, koji ima obavezu da prati upotrebu srpskog jezika i pisma u „javnom životu“, šta god značila ova odrednica, i da prati sprovođenje mera zaštite i očuvanja ćiriličnog pisma. Jedan od prvih predloga Saveta, da se ukine odredba o rodno osetljivom jeziku u Zakonu o rodnoj ravnopravnosti, odmah je implicitno odbijen u nadležnom Ministarstvu za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, inače najevropskijem ministarstvu u srpskoj vladi računajući i Ministarstvo za evropske integracije, i od prve jake inicijative Saveta za srpski jezik neće biti ništa. Osim ako kontraverzna odredba Zakona o rodnoj ravnopravnosti ne izgubi ustavnost u već pokrenutom postupku pred Ustavnim sudom.
Poruka da je vlada Zakonom o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma „ozbiljno“ krenula u susret brizi za srpski jezik i ćirilicu, međutim, još uvek ne znači da je krenula i „temeljno”, jer je ostao na snazi stariji i jači Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama iz 1991. godine, koji je „privezao“ ćirilicu za odvezani brod koga niko ne kontroliše. Da bi Zakon o upotrebi srpskog jezika i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma bio delotvoran mora da ima obavezujuće odluke čiju primenu ne sprečavaju odredbe Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama iz 1991, a nema ih.
Ovaj zakon iz 1991. nije ni u skladu sa Ustavom Srbije iz 2006. godine. On je u sebi, pored termina „službena upotreba” jezika i pisama, poneo i odrednicu „javna upotreba“ koju ne poznaje Ustav Srbije. U članu 4 tog zakona kaže se da „organ, organizacija i drugi subjekt može svoj naziv, firmu ili drugi javni natpis da ispiše, pored ćiriličkog, i latiničkim pismom“. Ovo u preduzetništvu uglavnom nije shvaćeno kao kao mogućnost da firma bude napisana dvojezično, pa se uglavnom bira da firma izgleda „fensi“ i da u nazivu ima stranu reč na latinici. Možda naslutivši da je ovaj zakon neka vrsta svete krave u srpskom zakonodavstvu, Goran Vesić, u funkciji zamenika gradonačelnika Beograda, najavio je da će sva pravna i fizička lica koja su zakupci prostorija u vlasništvu grada dobiti popust od pet odsto na takse ako istaknu naziv firme na ćirilici! Kao da da je ćirilica gubava ili sramotna za srpsko sitno preduzetništvo. U istom članu Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama preživeo je i stav čudesno antisrpskog sadržaja: „U firmi preduzeća, ustanove i drugog pravnog lica, odnosno radnje ili drugog oblika obavljanja delatnosti deo koji se koristi kao znak može se ispisivati samo latiničkim pismom.“
O nemoći novog Zakon o upotrebi srpskog jezika i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma rečito govori njegova odredba da lokalne vlasti mogu (ali ne moraju) da smanje taksu na ćirilično isticanje firme, koje je Vesić sa entuzijazmom obećao u Beogradu, na koju se za protekle tri godine ni jedna lokalna vlast nije odazvala. Šta više, broj internet portala i glasila u vlasništvu ili na finansijskoj podršci gradova i opština koji izveštavaju na latinici samo se povećao.
U celokupnoj tužnoj priči o mestu ćirilice u javnom životu, šta god značio ovaj termin, najviše razočarenja u srbističkoj struci vezano je za srpske izdavačke kuće, koje štampaju knjige mahom na latinici, sa računom da se nađu na regionalnom tržištu. Niko od njih se, međutim, nije pohvalio da je u Zagrebu ili Sarajevu uspeo da latinicom prevaziđe srpsku pripadnost autora. Sve što su postigli to je da ih latinična katalogizacija svrstava u korpus hrvatske književnosti.
Srpska vlada je dobila zaslužene pohvale za donošenje Zakona o upotrebi srpskog jezika i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma, ali je njime pokazala da nema delotvornog pristupa problemu srpskog jezika i pisma koji bi i jeziku i pismu trasirao samoodrživost u evropskoj zajednici jezika i pisama. Umesto naprednih mera koje bi i jezik i pismo izvele iz podređenog položaja, u domaćoj upotrebi jezika i pisma usvajaju se neobavezujući zakoni i deklaracije „komemorativnog“ karaktera poput u deklaracijama o negovanju tradicije i sećanja. Delotvorno angažovanjem mladih informatičkih stručnjaka da prilagode srpski jezik i pismo novim digitalnim lingvističkim tehnologijama i uvedu ih u novo i neizbežno jezičko jedinstvo u raznovrsnosti odvija se samo na nivou privatnog preduzetništva, dok se na državni plan i podsticaj još uvek čeka.
Dragorad Dragičević