MALO IZOŠTRENO

Govor mržnje ili autoironija Dinka Gruhonjića

Studenti koje okuplja Studentski parlament Filozofskog fakulteta u Novom Sadu najpre su od uprave fakulteta zatražili „da najoštrije i otkazom sankcioniše govor mržnje prof. Dinka Gruhonjića“, a zatim su, pošto njihovom zahtevu nije udovoljeno, blokirali zgradu fakulteta, saopštivši da će blokada trajati do ispunjenja uslova. Predvodnici i učesnici blokade u brojnim izjavama za medije su kao okidač njihovog protesta označili nastup Dinka Gruhonjića na tribini u Dubrovniku, ali im je okidač poslužio da se retroaktivno osvrnu na Gruhonjićev višegodišnji kontraverzni odnos prema Srbiji i Srbima, posebno u svetlu njegovog uticaja na mlade koji bi da na katedri za žurnalistiku od njega uče novinarstvo. Gruhonjić se na tribini u Dubrovniku požalio na zločinački karakter Srba u Republici Srpskoj, na diktatorsku vlast u Srbiji i na njegov permanentni progon zbog jugoslovenstva i rođenja u muslimansko-srpskoj porodici u Banjaluci, zbog ružnog denuncijativnog izmišljanja imena Sabahudin, iako je on, zaista, Dinko, kao Dinko Šakić, na primer.
Gruhonjić je u tiskanom izdanju Danasa objasnio da je njegova opaska o lepom imenu zapovednika ustaškog logora u Jasenovcu i Gradiški Dinka Šakića samo autoironija u antifašističkoj atmosferi dubrovačke tribine.
Ima nas koji zaista verujemo da je reč o autoironiji koja ne bi trebalo da pokrene pretnje po fizičku bezbednost neshvaćenog vanrednog profesora novinarstva na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Autoironija je u humanističkim kulturama vrlo cenjen dar koji izvire koliko iz humora toliko iz visoke moralnosti i kamo puste sreće da su izjavu svi mogli istrgnuti iz celine Gruhonjićevog nastupa u Dubrovniku i doživeti je kako on sugeriše, kao autoironiju. A, evo u kakvom mu se govoru otela autoironija: „Lako je svima vama, ja dolazim iz Vojvodine, mi smo jedini ostali sa Srbijom, ni krivi ni dužni. Pa su mi čak izmislili i ime – Sabahudin, iako ja imam jedno lepo ime Dinko, kao Dinko Šakić.Toliko ovih ljudi iz Republike Srpske koji kupuju stanove po Vojvodini, zato što znaju šta su radili, znači kupuju rezervni položaj – znaju da tamo neće ostati niko da živi, da eto možemo napraviti jednu finu četničku tvorevinu. Napravili su neku crkvu koja je tako monumentalno odvratna, ali neka grade, mi ćemo to jednoga dana – neke generacije će to skvotirati, to mogu biti dobri pabovi, može se napraviti dobra zajebancija.“
U izlaganju u kome mu se otela ova autoironija Gruhonjić ističe da je Vojvodina pri raspadu Jugoslavije jedina, valjda svojom zlom sudbinom, ostala u sastavu Srbije, da Srbi iz genocidne tvorevine Republike Srpske i dalje pune Vojvodinu, da grade odvratne crkve koje će on i njegovi jednoga dana pretvoriti u pabove i napraviti od srpske vere dobru zajebanciju. I, kakvi su onda izgledi da studenti koji su blokirali zgradu fakulteta, zahtevajući da se Gruhonjić udalji iz nastave, u opasci o svom lepom imenu koje je, eto, ime i Dinka Šakića, uhvate autoironiju? Vrlo mali su izgledi da se dubrovačka autoironija izdvoji iz Gruhonjićevih sistematski ponavljanih stavova o Republici Srpskoj kao genocidnoj tvorevini, o Srbiji kao generatoru zla u ovom delu sveta i imenu za „pakao na zemlji“, o Srbima kao „ukakanim golubovima“, o fašistoidnim biračima koji predano glasaju za „portparola zločina Aleksandra Vučića“.
U svome panegiriku Džou Bajdenu povodom njegove izborne pobede nad Trampom „Srbija i Bajden – Dosledno protiv razuma i civilizacije“, Gruhonjić kaže da je „Srbija jedna od onih šljiva-država, čija je većina stanovništva potuljeno, kao ukakani golubovi, dočekala poraz svoje uzdanice, odvratnog Donalda Trampa. Neko je iznenađen zbog takve reakcije u Srbiji, zemlji koja stabilno i odvajkada, u milionskim brojevima, glasa za ove ili one radikale i ostala šoviniostička, primitivna i usmrđela priključenija… Ne reformišu se duboko fašizovana društva poput srbijanskoga politikama malih koraka: Srbija je postgenocidno društvo, a takva društva ne leče se malim koracima nego beskompromisnom borbom protiv stoglave šovinističko-ratnozločinačke aždaje.”
Neko ko ovako može da piše o zemlji u kojoj je prigrljen kao došljak iz Banjaluke pred početak građanskog rata i u kojoj se brzo proglasio vojvođanskim starosedeocem gadljivim prema došljacima iz Republike Srpske, ne može da očekuje da njegova opaska o svome „lepom imenu Dinko, kao Dinko Šakić“ bude doživljena kao autoironija.
Studenti koji su blokirali Filozofski fakultet zahtevajući otkaz za nesumnjivo srbofobnog profesora nemaju velike izglede za pobedu, ne samo zato što je manji deo studenata stao u obranu „svog profesora“, već i zato što je većinu katedri Filozofskog fakulteta u Novom Sadu zaposela „neoliberalna misao“ koja po svojoj prirodi Gruhonjićevu srbofobiju razume kao akademsku slobodu. Nemaju velike izglede i s toga što u Gruhonjićevu medijsko-profesorsku misiju novac ulažu Rokfeler oranizacija, Američki savet za međunarodnu edukaciju, Nemački Maršalov fond, Ambasada Kraljevine Holandije, Ambasada Češke, Ambasada SAD, Fond za humanitarno pravo i, razume se, država Srbija, što kroz Gruhonjićevu platu iz budžeta što kroz podršku njegovim projektima iz pokrajinskih i republičkih fondova.
Dinka Gruhonjića smo stvarali zajedno sa Zapadom, pa moramo i da ga branimo zajedno. Mi, ukakani golubovi, čije će crkve, kad Gruhonjić i njegovi zavladaju, postati stecišta dobre zajebancije.
Dragorad Dragičević