RUMA

Lazar je jedan od tri obućara u Rumi

U JNA ulici u Rumi, nalazi se radionica za popravku obuće čiji je vlasnik Lazar Nikolić, jedan od svega tri obućara u gradu.
Ukoliko vaš omiljeni par obuće valja „vratiti u život“ prava adresa je majstor Lazar.
Ovaj posao je nekako i porodična tradicija, s obzirom da mu je otac radio u rumskoj fabrici obuće, a kod kuće je popravljao cipele.
– Moj stric u Pećincima je bio obućar, on je pravio i papuče i prodavao po vašarima, kaže Lazar.
Lazar je završio nekadašnju Školu učenika u privredi, kožarski smer, radio je prvo 13 godina u Fabrici obuće, a potom je napustio i već se 24 godine bavi popravkom obuće samostalno.
– Najviše sam naučio od oca, ali i u fabrici čitav proces, tako da mogu da pravim, po narudžbi i nove cipele, ali to je ređe, ističe Lazar.
Gledajući unazad i upoređujući raniji i sadašnji posao, kaže da nema više onog lepog posla, sada se uglavnom, bavi samo krpljenjem obuće.
– Nema posla kao što je bilo ranije pendžetiranje, flekice to je bilo gomila posla, sad se obraduješ kada dobiješ jednom nedeljno dva-tri para cipela da imaš pendžetiranje, ovo ostalo je sve lepljenje i krpljenje. Vidi se ta razlika u kvalitetu obuće nekad i sad. Sećam se da je fabrika obuće radila za Nemce, Ruse i kad se kupi ta naša obuća, to se nosi dugo, ne možeš poderati. Uglavnom sada popravljam patike. Najčešći su odlepljeni đonovi na njima. Neke puknu za mesec dana, kao i na cipelama. To znači da je slab kvalitet, priča Lazar o sadašnjem poslu.
Ovaj posao i dalje ima svoje mušterije, tako da nema problema sa nabavkom potrebnog repromaterijala. Lazar ima svoje dugogodišnje dobavljače, materijal za pendžetiranje nabavlja iz Pazove, lepilo iz Prijepolja, farbe iz Vranja…
Kada je počeo da se bavi privatnim poslom popravke obuće nabavio je mašine. I dalje su u odličnom stanju, dobrog su i kvaliteta.
– Radim sam, imam solidnu platu. Od te zarade moram da platim sve u lokalu, koji sam uzeo u najam, da nabavim materijal i da imam za kućne potrebe. To mogu da podmirim. Imam svoje redovne mušterije, a dolaze i nove, po preporuci, ističe Lazar.
U njegovom lokalu na vidnom mestu stoji i upozorenje „Prljavu obuću ne primamo na popravku“, ali se oni koji dođu ne pridržavaju baš svi tog obaveštenja.
– Nešto im i tolerišem, ali nekoga i vratim. Dešava se da mušterija stvarno donese čiste cipele, đon mi je najvažniji, ali neko donese tako prljave i blatnjave, da mene bude sramota reći „vidi kakve si mi cipele doneo“. Kad možeš da se doteraš i našminkaš za grad, možeš valjda i cipelu doneti čistu, kaže.
Što se tiče cene za popravke, sve je poskupelo, repromaterijal, struja, pa se cene moraju korigovati, ali dobro vaga koliko je poskupljenje, da ne bude mušterijama previše.
Ovaj posao Lazar voli, a na pitanje kada će u penziju i da li će tada poptuno prestati da radi, kaže da do penzije ima još sedam godina.
– Penzija neće biti velika. Mnogi od nas će i tada morati ponešto da rade, ali dok radiš – živ si, rekao nam je Lazar Nikolić.

S. Džakula