06.02.2024.
Izdvojena vest, Kolumna: Malo izoštreno

KOLUMNA

Srbisti i crkva protiv „kulture umiranja“

Za nevidljive, a pitanje je da li baš sasvim nevidljive, kreatore budućnosti malo je nezgodno odjednom ubiti veliki broj ljudi, nekoliko milijardi, naprimer. To bi izazvalo otpor onih koji treba da budu ubijeni, i s toga ubistvo nekoliko milijardi ljudi treba da liči na napredovanje u svetlu budućnost. Osim toga, bogati vlasnici pretežnog kapitala na planeti tek su započeli robotizovanje kompanija, i likvidiranje nekoliko milijardi ljudi treba da se odvija sinhronizovano sa rastom proizvodnje robota.

Ubijanje čovečanstva bez njegovog otpora, sa uverenjem u napredak čak i onih koji će biti ubijeni, to je prava stvar. Ako se u prividno nezavisna društva instalira „kultura umiranja“, kako su filozofi nazvali kulturu nerađanja, mehanizam smanjivanja stanovništva na zapadu proradiće za nekoliko decenija, kada starci/ice, da upotrebimo srpski jezik budućnosti, bez potomaka budu skončavali i sećali se svoje mladalačke slobode u ispitivanju seksualnosti u istom polu, u osvajanju rodne ravnopravnosti koja je kroz odbijanje rađanja dostigla vrhunac ženske ravnopravnosti. Ali, ta prava stvar neće moći u zaostalim religioznim društvima da u punoj meri proradi bez otpora, i proces će morati da se sprovodi nepopularnim merama. Svetska zdravstvena organizacija je upravo objavila „prognozu“ da će čovečanstvo kroz desetak godina pogoditi epidemija najmanje deset puta jačeg od kovida. Čime se SZO u svojoj „prognozi“ rukovodi ako će medicina za desetak godina znati najmanje deset puta više nego što danas zna? Zar medicina neće moći da deset puta jačem virusu pruži deset puta jači otpor od otpora kovidu?
Sada više nema nikakve sumnje da je epidemija kovida ljudskim planom instalirana, i negativni junaci „teorije zavera“, u vreme kovida prokazani senzacionalisti, postali su dokazani proroci. Uzeli su slavu većini od nas koji smo isto slutili ali nismo dodavili ulje na vatru da ne ometamo odbranu koju su društva refleksno preduzimala.
Srpski Zakon o rodnoj ravnopravnosti, koji će stupiti na snagu 24. maja, svakako nema kapacitet da brzo uvede „kulturu umiranja“ u Srbiju, on ima i sadržaja koje vredi braniti, ali je njegov član 37. o rodnoosetljivom jeziku neskriveni ambasador neprijateljstva među polovima kao prvog uslova uvođenja „kulture umiranja“.
Srpska pravoslavna crkva je, učešćem i samog patrijarha na nedavnom naučnom skupu „Srpski identitet, srpski jezik i Zakon o rodnoj ravnopravnosti“, ustala protiv odredbi Zakona o rodnoj ravnopravnosti koje se odnose na jezik i formalno se pridružila Matici Srpskoj, akademijskom Odboru sa strandardizaciju srpskog jezika i svim srbističkim katedrama u Srbiji. Uzgred, upravo se ovoj koaliciji pridružio i, prošle godine formirani, vladin Savet za srpski jezik.
Sada, eto, i sam patrijarh zateva da se Zakon o rodnoj ravnopravnosti ukine i da se njegovi dobri i korisni sadržaji pretvore u novi zakon koji neće biti protiv srpskog identiteta i porodice. Koji neće praviti neprijatelje od dvaju polova, od boga stvorenih da tvore porodicu. Sada je budućoj srpskoj vladi veoma sužen prostor za ignorisanje upozorenja srbističke struke da pomenuti zakon ima neprijateljske ciljeve prema srpskom jeziku kao izvorištu identiteta i svetosti porodice. Jedna je stvar ako upozoravaju profesori, a potpuno druga ako je i crkva, ne samo molitvom kao do sada nego i jasnim stavom kroz glas samog patrijarha, ustala protiv antisrpskog zakona. Sužen je prostor za strategoju kvarenja kroz usvajanje zakona kojim se udovoljava rasrbljavanju Srbije i strategiju popravljanja usvajanjem drugog zakona kojim se umiruju strahovi za tradicionalnu kulturu i porodicu. S jedne strane, kvariti Srbiju jednim zakonima i potom je popravljati drugim bez sumnje će morati da se nastavi zbog opstajanja na „evropskom putu”, po ceni da se plati ogoljenošću mimikrije i implikacijama koje iz te ogoljenosti proizilaze. S druge strane, Srbija je pred društvenim poduhvatima i bezbednosnim rizicima u koje nije pametno ići bez podrške crkve, najpoštovanije organizacije u Srba.
U „politici“ Ustavnog suda Srbije je da pitanja koja imaju veliki konfliktni potencijal ne rešava u roku koji doprinosi relaksaciji odnosa u podeljenom društvu, već sporošću i ćutanjem kupuje vreme zakonodavcu da sporna pitanja rešava sam. Slično se događa i sa pokrenutim postupkom ocene ustavnosti Zakona o rodnoj ravnopravnosti: predmet je stao u red hiljada drugih predmeta, i mali su igledi da stigne na odlučivanje pre stupanja na snagu Zakona o rodnoj ravnopravnosti. Ustavni sud ne može da bude brži od hiperproizvodnje nekvalitetnih presuda u redovnom sudstvu i stalnog rasta osećaja građana da im je na pravima zakinuto. Možda je smisleno zatražiti od najvišeg suda u Srbiji, zatrpanog predmetima velikih pa i značajnih očekivanja, da poradi nešto na merilima „dopuštenosti i osnovanosti ustavne žalbe”, i poveća svoju efikasnost za slučajeve sa kapacitetom društvene konfliktnosti i mogućnosti velike društvene štete. Baš kao što je i slučaj sa predmetom koji mu je srbistička struka uputila na ocenu, a na koji, verovatno, neće odgovoriti pre 24. maja. Srbistička struka i Srpska pravoslavna crkva dovoljno su kompetentni da u članu 37. Zakona o rodnoj ravnopravnosti prepoznaju ambasadora „kulture umiranja“. Sa kojim se može čak i „skočiti u budućnost“ do 2027. godine, ali ne i dalje od toga, ne u opstanak nacije i naroda.

D. D.
Photo: N. Das

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Unestite reč ili frazu koju želite da pronađete.