MALO IZOŠTRENO

Druga otmica Evrope

Ako bismo izveli letimičnu rekapitulaciju ciljeva koje u tekućoj predizbornoj kampanji političke stranke Srbije nude biračima, došli bismo do zaključka da ni jedna ozbiljnija politička družina ne računa da svojim evroentuzijazmom može da kupi glasove na izborima. Čak i samo jezgro prozapadne opozicije izabralo je da poziva glasače na svoju stranu kroz praktično apstraktnu borbu protiv nasilja, koja ni njemu nije jasna ni u pogledu identifikacije nasilja, ni u pogledu sredstava borbe. Biti protiv nasilja besumnje je u najmanjem zajedničkom imenitelju težnji ogromne većine građana, ali zar evropski put Srbije ne sadržava i borbu protiv svakog nasilja? Čak i najjača srpska partijska mašinerija, SNS, priziva birače sloganom „Srbija ne sme da stane“, kao da evropski put Srbije ne sadrži napredovanje u svakom pogledu.
Kada se ovim dvama primerima dodaju opcije „prve balkanske zemlje u BRIKS-u“, socijalističke pravde, dobrojutro-otrežnjenja Srbije i druge, običan i prosečan srpski homopolitikus mora da se zapita: pa šta uopšte radimo na „evropskom putu“ ako je taj put toliko stidna činjenica da ako već ne odbija glasače ono ih sigurno ne privlači?
Kuda to naša država ide ako građani tamo ne žele?
Ovaj paradoks je objašnjiv samo na jedan način: u Srba se razvio kolektivni osećaj da Evropa više nije na adresi na koju smo krenuli. Pa gde je onda? Da nije ponovo oteta, ali se to krije? Grčki mit, koji seže u prošlost neuporedivo dublje od istorije, javlja nam da je Evropa već otimana u vremenu dok je bila ljudsko biće a ne zajednica ljudi. Da se nije opet dogodilo isto?
Ako orodimo mitologiju, istoriju i filozofiju dobićemo sredstva da „forenzički“ rekonstruišemo savremenu otmicu Evrope. Uspeće nam čak da „identifikujemo“ decu rođenu iz savremene nasilne obljube Evrope, decu koja su ideologijom povukla na oca, pa su nesvesno sklona da majčinu postojbinu, celo njeno kulturno nasleđe, potčinjavaju hirovitoj volji savremenog boga nasilnika. Deci je takvo postupanje olakšano „pristajanjem” savremene Evrope da rađa u grehu i nemoćno gleda neevropsko moralno oblikovanje dece. Uostalom, antičke umetničke predstave otmice feničanske princeze prikazuju lepu Evropu kako se čvrsto drži za rog bika, čije je obličje Zevs uzeo, i ne pokazuje da se protivi otmici, a mogla bi da pusti rog i da padne sa bika-otmičara. Isto pristajanje na otmicu prikazuju docniji umetnici, i savremeni, i praktično nema umetnika koji ne slika pritajenu nameru Evrope da iskusi strasti otmice.
Velika nemačka književnost 18. i 19. veka upravo se u satrogrčkom shvatanju harmonije i lepote napajala za velika dela i plodni kulturni nacionalizam, pa se cela nemačka kultura povela ka ulozi slednika starogrčke kulture. Nemački istoričari nametnuli su sebi mnogo posla da se, kad se već starogrčka kultura uzima za pretka i izvorište, opere deo „istorije” donesen kroz šifrovani sadržaj mita o otmici feničanske princeze Evrope. Nemačkoj poreklopisnoj čistoti nije bilo prihvatljivo baš sve iz ovog mita. Jer, ako je Zevs, pretvoren u bika, oteo lepu princezu sa Fenikije, doveo je na Krit, s njom izrodio pretke stare Grčke i od priobalnih delova balkanskog poluostrva zasnovao joj zemlju koja će se po njoj zvati, onda je starogrčka kultura potekla sa Fenikije odnosno Fenicije. Pa šta je tu bilo sporno za Nemce u 18. i 19. veku? Ništa osim jedne za njih neprihvatljive sitnice koja se zove semitsko poreklo Feničana. Još je teže bilo prihvatljivo što je Evropin brat Kadmo, kada je pošao sa Fenikije da traži sestru, poneo sa sobom ništa manje ni veće nego pismo. Nemački istoričari, i ne samo oni, u odsustvu artefakata prihvatili su da starogrčke mitove čitaju kao šifrovanu istoriju, pa je pismo koje je Kadmo poneo sa Fenikije značilo da su Grci pismenost i kulturu nasledili od Feničana. Kud baš od njih, od Semita, od potomaka najstarijeg Nojevog sina, pretka svih sredozemljana i, naravno, bliskoistočnjaka pa i samih Jevreja!
Ne zna se tačno da li je Lev Mečnjikov, ruski anarhistički geograf iz 19. veka, želeo da pomogne Nemcima tvrdnjom da Fenikija odnosno Fenicija nije ništa drugo do Venecija u svom zvezdanom dobu pod imenom feničanskog carstva. Ako je tako, a mnogi ruski naučnici se s tim slažu, nemačke muke sa poreklom kulture koju su „nasledili” nisu nerešive.
Ironija sudbine uredila je da danas najstariji deo Evrope čeka da bude primljen u zajednicu današnjih evropskih država, i da mu se čak postavlja i retoričko pitanje hoće li da bude u Evropi ili u mraku istoka. Deo Balkana koji se danas mrcvari polaganjem ispita za prijem u EU upravo je rodno mesto Evrope, jer se tako nazivala grčka kolonija na balkanskom poluostrvu.
Svaki ozbiljan promislilac, ne obavezno ruski već i nemački, mađarski, francuski, pa i američki, tvrdi da je Evropa ponovo oteta, ali se to ne saopštava javno voljom nezasitog boga, po mnogo čemu sličnog vrhovniku sa Olimpa. To, izgleda, znaju i naše političke partije u predizbornoj kampanji, pa odjednom ne žure tamo gde su nas već neuspešno vodile. Evrope već neko vreme nema u njenom domu, samo se pravimo da je tamo kuda smo, kao bos po trnju, i mi, Srbi, krenuli.
Dragorad Dragičević