MALO IZOŠTRENO

Nepažnja i nepredviđanje posledica

Evo, neću da je okačim, nešto mi se ne može i ne da, odgovorio je Vučić na pisani zahtev organizatora „Parade ponosa” u Beogradu da se zastava duginih boja postavi na zgradama državnih institucija, pa i zgradi Predsedništva Srbije. I, subotnja šetnja LGBT pokreta i njegovih prijatelja prođe bez zastava pokreta na zgradama državnih institucija. Istina, jedan gradski odbornik Zeleno-levog fronta prošvercovao je zastavu u zgradu Skupštine Beograda i istakao kroz prozor, da ne prođe bez zastave sa srpske strane.
Predsednik se nije upustio u pravnu elaboraciju osnovanosti zahteva, jer bi to bila besmislena usluga bestidnosti koja se i ovoga puta predstavila kao elitizam, i koja je i ovoga puta zahtevala upravo to: da se o njoj raspravlja i da se njeni ciljevi podignu na nivo društvenog problema. Srbija se minulih godina već uhvatila u zamku ozbiljnog razmatranja „problema“, vlada mu je i agendu ozvaničila, iako on, problem, postoji uistinu samo ako se bestidnost prihvati za sagovornika.
Srpsko društvo je već odavna otvoreno za pozitivnu diskriminaciju svih grupa kojima su istorijski procesi ili život ili priroda otežali egzistenciju, i samo relativno siromaštvo sprečava državu da isprednjači baš u svim vidovima pozitivne diskriminacije. Pozitivna diskriminacija po osnovu seksualne sklonosti je zahtev potpuno nesaglasan sa pravnom prirodom srpskog društva i sa njegovom kulturom i tradicijom.
LGBT zajednica, naime, ne traži prava na slobodan izbor vida seksualnosti, jer su ta prava zagarantovana i kulturom, i pravnom prirodom srpskog društva, baš kao što su zagarantovana ista prava heteroseksualnim osobama. Ova zajednica, u suštini, zahteva za sebe pozitivnu diskriminaciju po osnovu seksualne izuzetnosti, zahteva da se homoseksualnost prihvati kao prirodni elitizam. Nije daleko dan kada će ova zajednica zahtevati svoj procenat u sastavu državnog i lokalnih parlamenata, svoj udeo u rukovodećim mestima u javnom sektoru, svoj predmet u školskoj nastavi i svoje „veroučitelje”.
Ključni zahtev subotnje šetnje u Beogradu bilo je usvajanje dvaju zakona, zakona o rodnom identitetu i zakona o istopolnim zajednicama. Prvi treba, prema nacrtu zakona, da obezbedi da „Transrodna osoba ima pravo na sve potrebne medicinske i estetsko-korektivne mere kojima se otklanja nesklad između njenog biološkog pola i rodnog identiteta iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja, u skladu sa propisima kojima se uređuju zdravstvena zaštita i zdravstveno osiguranje.” Na ovaj zakon Srbija se obavezala 2013. godine ratifikacijom Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici, u koju je ugrađeno da „rod” označava društveno određene uloge, ponašanja, aktivnosti i atribute, koje dato društvo smatra prikladnim za žene i muškarce. Time je Srbija, prihvatila da pol nije biološka kategorija, već društveni konstrukt koji osoba može da bira bez obzira na to da li je rođena kao žensko ili muško. Drugi, zakon o istopolnim zajednicama, čak i da postoji pretežna politička volja, nemoguće je usvojiti bez prethodne promene u Ustavu Srbije i promene u Porodičnom zakonu, koji brak definišu kao zajednicu muškarca i žene.
Predsednik Srbije izjavio je da ni jedan od ova dva zakona neće potpisati ako ih usvoji Skupštine Srbije, jer bi bili neustavni. Lideri LGBT pokreta u Srbiji izbegavaju direktnu konfrontaciju sa predsednikom Srbije, i za kašnjenje „njihovih“ zakona optužuju desničarske političke stranke i Srpsku pravoslavnu crkvu.
Izdaleka se vidi da lideri LGBT pokreta minimizuju svoj problem u Srbiji, koji se ne može verno opisati samo protivljenjem malih desničarskih stranaka skromnog uticaja i Srpske pravoslavne crkve. Odbijanje LGBT ideologije u Srbiji mnogo je dublje i obuhvatnije nego što je opisuju govornici na „Paradi ponosa“. Na vlasti u Srbiji ne može se održati politička opcija koja nametne ovakve zakone, niti može doći na vlast opcija koja ih nudi u svom programu.
Tačno je da je 2013, nepažnjom i nerazumevanjem posledica, vlada Ivice Dačića neustavno predložila, Narodna skupština Nebojše Stefanovića neustavno usvojila, a predsednik Tomislav Nikolić neustavno potpisao Zakon o potvrđivanju Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici, u koju je prvi put u međunarodnom pravu upakovana neoliberalna definicija roda.
Građani jesu obavezni da trpe što njihovi izabranici odluče, ali nisu obavezni da podržavaju dalju razgradnju tradicionalne porodice i morala na kome ona počiva. Ovaj pokret uobraženog elitizma i bestidnosti, koji je na prošlogodišnjoj šetnji pozdravio hram Svetoga Marka za tu priliku obnaženom muškom zadnjicom, zahteva afirmaciju, zahteva mesto izuzetnosti u porodičnom i društvenom moralu, zahteva menjanje pola o trošku zdravstvenog sistema Srbije. I samo desničari i crkva da budu protiv njega?

Dragorad Dragičević