Da li je “Porodično blago” sve što nam je od leta trebalo?

Izgleda da je početak ovog kišnog i varljivog, a koje se pretvorilo u toplo i vrelo leto, pre nekoliko nedelja ulepšala jedna televizijska najava. Reprizira se „Porodično blago“. Priča o nevoljama, jedne u suštini dobrostojeće porodice, koja pripada srednjoj klasi, na prelamanju milenijuma, ali i promena vlasti. Bila je to treća maratonska serija iz pera Siniše Pavića, ali je donela i novu vrstu humora, koji je od „Boljeg života“ preko „Srećnih ljudi“ Siniše Pavića pojačavao sa dolaskom sve težih vremena, a humor u „Porodičnom blagu“ je posebno sladak, jer je scenarista iskoristio humor, narav, intelekt, dovitljivost i govor svog, vlasotinačkog kraja. Serija u kojoj su igrale glumačke perjanice tog doba, počela je da se prikazuje još 1998. godine, a zanimljivo je da su Miša Janketić i Aleksandar Berček tada bili podržavaoci tadašnje vlasti, dok je Svetlana Bojković nekoliko godina ranije napustila Narodno pozorište zbog smene književnice Vide Ognjenović i dovođenja upravo Aleksandra Berčeka na čelo nacionalne pozorišne kuće. Ne treba zaboraviti da je nakon petooktobarskih promena, Branislav Lečić bio imenovan za ministra kulture u vladi Zorana Đinđića, ali i da je emitovanje bilo prekinuto jer je Bogoljub Mitić Đoša ispričao vic o Miri Marković. Dakle, serija slavi ozbiljan jubilej, dvadeset pet godina od početka prikazivanja, pa iako to nije motiv Radio-televizije Srbije za prikazivanje, već popunjavanje programa u okviru letnje televizijske šeme, svi su oduševljeno prihvatili najavu, premda nam je česta reakcija na prekomerna repriziranje Pavićevih serija da reemitovanja dočekamo „na nož“, ali ih zapravo volimo, bez obzira na ispričane dijaloge i na to što tamo svako poznaje francusku književnost i istoriju Vavilona, jer kada god ne znamo šta bismo pogledali na televiziji, uvek u prelistavanju programa zastanemo tamo gde vidimo neku Pavićevu seriju. Zašto je to tako? Pavić se u velikoj meri bavi padom srednje klase, a svoje serije počinje kao nekakve bajke. Uglavnom je neko ostavio neki veliki novac ili dolazi sa njim, a u „Porodičnom blagu“ bajkovitost početka serije je naglašena zakopanim ćupom, pa tema dobija i neki mitološki oblik. Matrica je poznata za ovog autora, petočlana porodica sa unutrašnjim i spoljnim sukobom, gde se pad srednje klase ogleda u roditeljima intelektualcima, koje spoljni faktori vremena u kom žive, moral i etika koji su im urođeni, čine neuspešnim i deca koja su davno prihvatila obrazovanja kao formalnu, ali ne i suštinsku potrebu u društu gde je potrebna veština snalažljivosti kako bi se peli na lestvici. A ko veruje u bajku u „Porodičnom blagu“? Pa, oni koji neće da „saviju grbinu i stvore nešto sas svoji deset prsti“, ali i najmlađa generacija koja zlato vidi kao svoje oslobođenje od knjige. Ipak, najmlađa generacija kod Pavića je uvek i najpoštenija i od one najstarije uči kako da od jedan pravi dva i kako da kapital obrće i uvećava, a da oni koji kradu i otimaju ostaju praznih šaka.
Bez obzira na sve manjkavosti, Pavić je kroz svoj opus ostavio jednu veliku zaostavštinu i napravio prostor za jedan novi televizijski format, a to je naša, domaća telenovela, koja se ne bazira na ljubavnim odnosima i ne kopira inostrane sapunice (kako je to hrvatska produkcija fantastično uradila i prilagodila svom podneblju), već se bavi običnim čovekom po sredini, kojem konci porodice, posla i društva ispadaju iz ruku i on ne može više razborito da ih održi pri sebi. Zato je tu uvek neka srećna okolnost, zlato koje će spasiti porodicu, a porodica je blago za sebe. Zato, uživajmo u letu i u po ko zna koji put repriziranju „Porodičnog blaga“, ako ništa, u vremenu hiperprodukcije nas podseća na vremena kada smo se naveče okupljali oko televizizora i čekali novu epizodu, i to jednom nedeljno.

Čitanka

Preuzeta fotografija