MALO IZOŠTRENO

Parada ponosa u srpskom jeziku

Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog priredilo je 27. prošlog meseca raspravu „Kako do rodno osetljivog jezika”, sa ciljem da se podstaknu poslovi u „predstandardnoj fazi normiranja rodno osetljivog jezika” do čije je primene u obrazovanju, medijima i celom javnom prostoru preostalo samo godinu dana. Tačnije, od 24. maja iduće godine odredbe o „rodno osetljivom jeziku” Zakona o rodnoj ravnopravnosti moraju da se primenjuju u obrazovanju, vaspitanju, nauci, medijima i celom javnom prostoru. Unuka nekoga od nas neće biti đak prvak nego, akobogda pa zakon ne padne na Ustavnom sudu, đakica prvačica. Ne ide „đačica”, jer bi to bio deminutiv, mora baš đakica.

Skupština Srbije je, naime, 24. maja 2021. usvojila Zakon o rodnoj ravnopravnosti, u čijem se članu 37. nalaže obavezna primena rodno osetljivog jezika, s tim da će ovaj član zakona stupiti na snagu 24. maja  2024. Do toga roka treba da se poprave svi udžbenici na svim niovima obrazovanja i vaspitanja, da nastavnici prođu kroz odgovarajuću obuku u „rodno osetljivom jeziku”, da se redakcije prilagode i pređu na isti. Nije direktno naložena izrada novog pravopisa srpskog jezika, ali sveobuhvatnost naredbe koja se odnosi na buduću rodnu osetljivost srpskog jezika to podrazumeva. Nepostupanje po ovom zakonu, povlači kažnjavanje pravnih lica sa desest do 500 hiljada dinara, a odgovornih lica u pravnim licima sa pet do 150 hiljada dinara.

Pola godine kasnije, na Dan srpskog jedinstva, 15. septembra 2021, Skupština Srbije usvojila je Zakon o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma. Zakon je stupio na snagu 15. maja 2022, a Vlada Republike Srbije je 16. marta ove godine osnovala Savet za srpski jezik, predviđen ovim zakonom, bez koga isti ne može da prohoda.

Tako je ista Skupština, na predlog iste Vlade, usvojila dva međusobno suprotstavljena zakona. Naime, u članu 2. Zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma precizirano je da se „srpskim jezikom smatra standardizovani tip srpskog jezika”, a Zakon o rodnoj ravnopravnosti, kroz naturanje „rodno osetljivog jezika”, nalaže rušenje standarda srpskog jezika. Po jednom zakonu, kažnjivo je rušenje standarda srpskog jezika, osnovne identitetske vrednosti, a po drugom je kažnjivo neprihvatanje „rodno osetljivog jezika” koji te standarde ruši.

Vladi, koja je raspeta između obaveze da kroz standardni srpski jezik brani indentitet srpskog naroda, na jednoj strani, i potrebe da udovolji neoliberalnim inicijativama njenog najeuropskijeg ministarstva, na drugoj, promakla je očigledna suprotstavljenost ciljeva dvaju zakona u pogledu odnosa prema srpskom jeziku. A ono što promakne Vladi, najčešće promakne i Skupštini.

Razume se, postoji mogućnost da tu ništa nikome nije promaklo, da je urađeno onako kako je moralo da se uradi. Kao potvrdu da nije bilo nikakve omaške može se uzeti nastavak Vladine podrške ovim međusobno suprotstavljenim ciljevima. Naime, skoro istovrmeno Vlada imenuje Savet za srpski jezik, koji će da prati sprovođenje Zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma, i organizuje okrugli sto „Kako do rodno osetljivog jezika”, koji je u funkciji dženderističkih  intervencija u srpskom jeziku.

Ako nikome ništa nije promaklo, i ako je Vlada iznuđeno dopustila dva međusobno suprotstavljena procesa, javost će sasvim legitimno moći da se pita koji od dvaju procesa Vlada više voli. I da se na izborima opredeljuje prema odgovoru koji nađe. Ogromna većina Srba razumela je usvajanje Zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma, pri čemu je za glasanje o zakonu simbolično izabran Dan srpskog jedinstva, kao poruku da država zna šta je temelj identiteta jednog naroda. Zakon jeste kratak, bezmalo ne duži od destrukrivnog člana 37. Zakona o rodnoj ravnopravnosti, i više liči na deklaraciju nego na zakon, ali on i ne „polemiše” sa celim Zakonom o rodnoj ravnopravnosti već samo sa njegovim antisrpskim članom 37. jugo-anglonostalgičarski lingvista Ranko Bugarski, nekadašnji profesor Filološkog fakulteta u Beogradu, proglasio ga je paradnim zakonom „na tragu ranijih parola i inicijativa, mahom neostvarenih”.  Ako je član 37. Zakona o rodnoj ravnopravnosti očigledna parada ponosa koja se zaputila u srpski jezik, slava profesoru Bugarskom za takvo kvalifikovanje „zakona o ćirilici”.

Parada ponosa koja je, sa članom 37, krenula u šetnju po srpskom jeziku kako bi njeni entuzijasti političkom silom pozitivne diskriminacije nametnuli srbističkoj nauci svoje otkriće da imenički rod mora imati i pol, neće biti zaustavljena. Kao i na uličnoj paradi ponosa, i na jezičkoj paradi ponosa naći će se poneki ministar. Fudbalerka na mestu beka mora biti bekinja ili bekica, žena trener mora biti trenerka ili trenerica, mora se uvesti vatrogasilja, borkinja, generalka, đakinja ili đakica, virusološkinja, vodičica, nosilica, govornica…  bez obzira na smehotresno-tragične posledice u „rodno osetljivim” rečenicama. Osobina svakog neznanja je da misli da sve zna. To je svakako neko dojavio i tvorkinjama „rodno osetljivog jezika”, pa će i neznanje šmugnuti pod kišobran pozitivne diskriminacije.