MALO IZOŠTRENO

Kolateralna šteta čovečanstva

Dve izjave povodom godišnjice početka NATO agresije na Srbiju 1999. ne liče na ranije istim povodom izgovarane, ni sa srpske ni sa američke strane. (Pravna higijena pominjanja ove agresije trebalo bi da nas obevezuje da uvek govorimo o „bombardovanju  Savezne Republike Jugoslavije”, ali crnogorsko opraštanje NATO-u i brisanje sopstvene istorije čini to besmislenim.)

Ambasador SAD u Srbiji Kristofer Hil je na dan početka bombardovanja poručio preko srpskih medija: „Posvetio sam svoj život u diplomatiji pronalaženju diplomatskih rešenja za naizgled nerešive probleme. Tokom svoje karijere, naučio sam da diplomatija ponekad ima promašaje. Kada se to dogodi, rezultati mogu biti tragični. Izražavam svoje lično saučešće porodicama onih koji su izgubili živote tokom ratova devedesetih, uključujući i one koji su rezultat vazdušne kampanje NATO-a. Znam da srpski narod nikada neće zaboraviti to strašno vreme, niti treba. Srpski narod nikada neće ostaviti po strani svoju tugu, ali verujem da je dovoljno jak da to uradi. Posvećenost Sjedinjenih Država našem partnerstvu sa Srbijom je nepokolebljiva, kao i naša posvećenost diplomatiji. Zajedno možemo da izgradimo bolju budućnost kakvu srpski narod zaslužuje i želi budućim generacijama”.

Kredibilni poznavalac procesa u međunarodnoj politici novinar Dragan Bisenić dopušta mogućnost da se iza Hilovog saučešća porodicama žrtava „vazdušne kampanje NATO-a”, što bi uz mnogo truda moglo da se doživi i kao izvinjenje, pomaljaju neki znaci drukčije politike prema Srbiji.

O, kako je malo potrebno da se i u opreznog Bisenića začne malo našeg srpskog optimizma. Realnost je, izgleda, drukčija. Iako se ne mogu isključiti izvesne promene u taktici SAD-a u vezi sa kosovskim problemom, koje se očituju manjim strpljenjem prema razmaženosti prištinskih političara, suštinski se ništa nije promenilo.

Naime, Hilovo žaljenje zbog žrtava i njegov lepo sročeni stav o promašaju diplomatije 1999, moraju se primiti sa uvažavanjem, ali još uvek ne predstavljaju ništa što bi Srbe moglo da ohrabri da krenu u zagrljaj „istorijskih prijatelja”. Hilovo žaljenje zbog žrtava i promašaja diplomatije jesu veoma vešti, možda i vrhunski, iskazi diplomatske veštine saobraćanja sa kočopernom žrtvom agresije, ali ništa više od toga. Da li je Hil osporio „pravičnost” bombardovanja Srbije? Nije. Da li je osporio „dobornamernost” rušenja novosadskih i drugih mostova? Nije. Da li je, uz saučešće porodicama žrtava, priznao zločinstvo bombardovanja medijske kuće? Nije. Da li nazvao neopravdanim raketiranje putničkog voza i bolnica? Da li je priznao lažiranje egzodusa Albanaca? Ništa od toga.

Ambasador SAD-a, koji kao profesionalac zaslužuje poštovanje Srbije, nije ni za promil promenio amaričku politiku otimanja Kosova od Srbije.

Ništa se prema Srbiji nije promenilo osim što se prešlo na jeftinije oružje. Ako ambasadorova godišnja plata vagne i milion dolara, ona je mizerno mala u odnosu na ukupnu cenu jednog naleta borbenog aviona na putnički voz. Neka „predstavnik” Gabrijel Eskobar potroši i više od stacionairanog ambasadora Hila, on će za godinu dana potrošiti mnogo manje od troška rušenja samo jednog novosadskog mosta. Cela diplomatska akcija oko Kosova, sa svim predstavnicima, savetnicima i ambasadorima, košta manje od gubitka jednog „nevidljivog” iznad Buđanovaca.

Jedan mali deo vrlo oštrog govora predsednika Srbije Aleksandra Vučića, u Somboru na godišnjicu početka NATO-agresije, mogao bi da ukaže kako u unutrašnjim javnim sporenjima o kosovskom problemu predsednik nije pravilno shvaćen u njegovom diplomatskom opisivanju posrednih pregovora sa Prištinom. Okomivši se na zapadnjačko nazivanje žrtava bombardovanja kolateralnom štetom, predsednik je rekao: „Poštovanja za našu zemlju biće, tobož, samo onda kada se u potpunosti predamo, kada zaboravimo i ko smo i šta smo, i kada priznamo da smo krivi što su nas ubijali, i kada kažemo da je Radovan Medić kriv što je kao zastavnik išao na svoj posao, kada kažemo da su Milica Rakić i mala Bojana iz Kuršumlije kolateralna šteta, da je mala Sanja iz Varvarina – kolateralna šteta. E, nisu oni kolateralna šteta, kolateralna šteta čovečanstva ste vi, zlikovci, koji ste ubijali tu decu i nevine ljude ni krive ni dužne. Vi ste kolateralna šteta.”

Šta je prevagnulo da predsednik dopusti rečenici koju je, verovatno, dugo nosio u sebi da se baš sada ispolji? Da li je to procena da nam ne mogu ništa gore nego što su već učinili? Da li je to pametno upakovana poruka dvoma moćnih prijatelja Srbije, poruka da Srbija zna ko je ko, iako to u dnevnoj politici ne izgleda uvek tako?

Ovom objavom o kolateralnoj šteti na čovečanstvu predsednik je, bez sumnje, „kupio” znatan deo „intelektualne Srbije” koja je, bez da se ona pita, svrstana u nestrpljivu desnicu koja ne prestaje da viče o „Vučićevoj izdaji Kosova”. Neko ko je izdao ne govori ovakve reči onima kojima je izdao.