ЛСК И ЛСК-ОВ­ЦИ: ОТРГ­НУ­ТО ОД ЗА­БО­РА­ВА – ДРА­ГАН ЈО­ВА­НО­ВИЋ

Нај­бо­љи и сва­ка­ко нај­стан­дард­ни­ји де­сни бек ЛСК-а

Дра­ган мо­жда ни­је нај­бо­љи по­је­ди­нац у исто­ри­ји „зе­ле­них“, али је де­фи­ни­тив­но био нај­кон­стант­ни­ји играч, уче­сник три ква­ли­фи­ка­ци­о­на ду­е­ла Ла­ћа­ра­ца за пла­сман у тре­ће­ли­га­шки ранг не­ка­да­шње „ве­ли­ке“ Ју­го­сла­ви­је, ка­пи­тен, тре­нер и пред­сед­ник свог во­ље­ног клу­ба. Чо­век ко­ји је спор­ту, фуд­ба­лу и род­ном се­лу по­све­тио го­то­во це­лу про­фе­си­о­нал­ну ка­ри­је­ру. За то вре­ме, по ње­го­вим ре­чи­ма, у но­га­ма је имао ви­ше од 2000 зва­нич­них и при­ја­тељ­ских утак­ми­ца у дре­су ЛСК-а. Осим овог клу­ба, у Дра­га­но­вој играч­кој и тре­нер­ској рад­ној књи­жи­ци упи­са­не су две играч­ке и три тре­нер­ске се­зо­не у „Рад­нич­ком“ и де­се­то­го­ди­шњи рад са те­лен­то­ва­ним ми­тро­вач­ким омла­дин­ци­ма у „Сре­му“. Од­го­вор­ност и љу­бав пре­ма ти­му и на­ви­ја­чи­ма са фуд­бал­ског трав­ња­ка по­крај цр­кве­не пор­те у цен­ту се­ла, ни­су мо­гле до­ве­сти у пи­та­ње ни три смр­ти у нај­у­жој по­ро­ди­ци. Не­сум­њи­во те­шке емо­тив­не тре­нут­ке, по сво­јој од­лу­ци, про­во­дио је на тре­нин­зи­ма и утак­ми­ца­ма. И го­то­во сва­ке не­де­ље, три­де­се­так и ви­ше го­ди­на – при­пре­ма­ју­ћи се за сва­ки меч, ка­ко сам ре­че – за сво­јим сто­лом ни­је че­сти­то ни ру­чао. Но­ве стра­ни­це сво­је тре­нер­ске и про­фе­си­о­нал­не ка­ри­је­ре ис­пи­сао је ра­дом на уна­пре­ђе­њу спор­та и ства­ра­њу ге­не­ра­ци­ја вр­хун­ских игра­ча. Уз бо­га­ти спорт­ски жи­вот не­го­вао је му­зич­ки та­ле­нат и као са­мо­у­ки „мај­стор“ и ап­со­лут­ни слу­хи­ста, на хар­мо­ни­ци је пра­тио мно­ге естрад­не зве­зде.

Фуд­бал­ска при­ча Дра­га­на Јо­ва­но­ви­ћа, по­пут ње­го­вих дру­га­ра са ла­ћа­рач­ке кал­др­ме по­че­ла је у „кли­нач­ким“ да­ни­ма. „Ла­ћа­рач­ки спорт­ски клуб“ у ко­ји је ин­те­гри­сан и не­ка­да­шњи Фуд­бал­ски клуб „Вар­да“, по­стао је сво­је­вр­сна ин­сти­ту­ци­ја у нај­ве­ћем се­о­ском на­се­љу Ср­би­је, фуд­бал­ско име ко­је је у про­се­ку оку­пља­ло 1500 до 2000 љу­ди на сва­кој утак­ми­ци. Мно­ги се ра­до се­ћа­ју тог вре­ме­на.

Пр­ви, за Дра­га­на ја­ко би­тан по­да­так ко­ји ће о се­би да­ти, ка­же да је ро­ђен баш у Ла­ћар­ку. Дав­ну 1964. го­ди­ну пам­ти као вре­ме пр­ве ре­ги­стра­ци­је у ЛСК-у. Био је пи­о­нир, де­те из рад­нич­ке по­ро­ди­це. Ро­ди­те­љи ко­ји су ра­ди­ли у „Ми­тро­шпе­ру“ и те­шком му­ком за­ра­ђи­ва­ли „ко­ру хле­ба“ би­ли су из­не­на­ђе­ни ка­да је њи­хов бу­ду­ћи сред­њо­шко­лац, не­где у дру­гој по­ло­ви­ни ше­зде­се­тих го­ди­на, по­же­лео да шко­ло­ва­ње на­ста­ви у са­ра­јев­ској Фи­скул­тур­ној гим­на­зи­ји, та­да је­ди­ној сред­њој шко­ли ове вр­сте у Ју­го­сла­ви­ји.

– Тре­ба­ло је пла­ти­ти дом и жи­вот да­ле­ко од ку­ће, ка­же Дра­ган.

ЛСК 1978. Стоје: Драган Јовановић, Драгиша Панић, Бранислав Пејновић Пене, Драган Петровић, Душко Васиљевић, Раде Чуковић, Воја Дивљак, Рајко Нинковић Цубра, Ранко Бабић Тапа. Чуче: Здравко Андрић Уча, Бранислав Танкосић Гера, Јовица Дробац Јоја, Милутин Дронић Кеза, Фрања Тот, Божа Вуколић и Мирослав Балашћак.

„Кри­вац“ за ово био је Гој­ко Вр­сај­ко­вић Пи­ка, чу­ве­ни на­став­ник фи­зич­ког у ла­ћа­рач­кој шко­ли, Дра­га­нов вен­ча­ни кум и од­ли­чан ру­ко­ме­таш ко­ји је имао „њух“ за истин­ске спорт­ске та­лен­те. Пут ове је­дин­стве­не шко­ле у Са­ра­је­ву тих го­ди­на кре­ну­ло је још не­ко­ли­ко Ла­ћар­ца. Ме­ђу њи­ма су би­ли Си­ни­ша Нин­ко­вић, Рат­ко Ду­раћ, Га­ји­ца Ко­ва­че­вић и Бран­ко Јо­ва­но­вић, па је Ла­ћа­рак у то вре­ме по­стао се­ло са ви­ше шко­ло­ва­них „фи­скул­ту­ра­ца“. На сва­ком школ­ском рас­пу­сту Дра­ган је до­ла­зио у Ла­ћа­рак где га је че­као ње­гов зе­ле­ни дрес. Са сво­јих 16 го­ди­на, већ као сред­њо­шко­лац играо је за се­ни­ор­ски – пр­ви тим тим ЛСК-а. По­чео је као де­сно кри­ло, а он­да је по­ме­рен на по­зи­ци­ју офан­зив­ног де­сног бе­ка. Та же­ља за на­па­дом и до­брим цен­тар­шу­тем увек га је ву­кла на­пред. По по­тре­би, био је и „ве­зњак“. Ка­жу да је био нај­бо­љи и сва­ка­ко нај­стан­дард­ни­ји де­сни бек Ла­ћа­ра­ца. На су­прот­ној ле­вој стра­ни бе­ков­ске ли­ни­је у ње­го­во вре­ме сме­њи­ва­ли су се Пи­ја Ми­ла­ди­но­вић, Бог­дан Пре­це­па, Вла­да Чу­ко­вић и дру­ги. „Аскет­ски“ на­чин жи­во­та на шко­ло­ва­њу у Са­ра­је­ву, сва­ко­днев­не оба­ве­зе и пра­ви­ла жи­во­та у до­му ни­су му до­зво­ља­ва­ле ре­дов­не тре­нин­ге, али је до­че­као дан да се вра­ти у сво­је се­ло и на­ста­ви пут Но­вог Са­да. На да­на­шњем но­во­сад­ском Фа­кул­те­ту спор­та и фи­зич­ког вас­пи­та­ња – Од­се­ку за фуд­бал, Дра­ган Јо­ва­но­вић, и ње­гов зе­мљак Рат­ко Ду­раћ по­ста­ју сту­ден­ти фи­зич­ке кул­ту­ре. Учи­ли су од нај­бо­љих. Је­дан од пре­да­ва­ча био је чу­ве­ни Сте­ван Се­ке­реш, ле­ген­да но­во­сад­ске „Вој­во­ди­не“. Дра­га­нов сту­дент­ски ко­ле­га био је и Љуп­ко Пе­тро­вић, та­да­шњи ка­пи­тен „Оси­је­ка“ и бу­ду­ћи фуд­бал­ски пр­вак Евро­пе као тре­нер са „Цр­ве­ном зве­здом“.

– Игра­ли смо стал­но фуд­бал на два го­ла фа­кул­те­ту и ни­кад та Љуп­ко­ва еки­па ни­је би­ла бо­ља од на­ше, ка­же Дра­ган Јо­ва­но­вић ко­ме су чак и вој­нич­ки да­ни обе­ле­же­ни фуд­ба­лом. Рад­ну ка­ри­је­ру као про­фе­сор фи­зич­ког вас­пи­та­ња на­ста­ви­ће у чал­ман­ској, ле­жи­мир­ској и ман­ђе­ло­ској шко­ли, по­том и у Ми­тро­вач­кој гим­на­зи­ји. Сво­ју спорт­ску и про­фе­си­о­нал­ну при­чу окон­ча­ће као ди­рек­тор ми­тро­вач­ког Атлет­ског ста­ди­о­на.

На сва­ком од ових жи­вот­них сте­пе­ни­ка по­себ­но ме­сто чу­ва­но је за пр­ву спорт­ску љу­бав – Фуд­бал­ски клуб ЛСК. Дра­ган је пу­них де­сет го­ди­на био ка­пи­тен ла­ћа­рач­ког клу­ба, а ко­пач­ке о „клин“ ока­чио је у 39. го­ди­ни. На то га је при­мо­ра­ла те­шка по­вре­да ко­ле­на ко­ју је за­до­био ка­да је, ка­ко сам ре­че – „не­пи­сме­но“, уну­тра­шњом но­гом иза­шао на отво­ре­ни ђон, из­ве­сног По­по­ви­ћа, крил­ног игра­ча ин­ђиј­ске „Агро­у­ни­је“, ка­сни­је пр­во­тим­ца „Зе­му­на“. Че­ти­ри пу­та су ла­ћа­рач­ки фуд­ба­ле­ри игра­ли ба­раж за пла­сман у не­ка­да­шњу Ква­ли­тет­ну ли­гу Вој­во­ди­не, ко­ја је би­ла тре­ћи ју­го­сло­вен­ски так­ми­чар­ски ранг. Дра­ган Јо­ва­но­вић био је ак­тер три ова­ква ме­ча. По­д­сети­мо, Ла­ћар­ци су у сво­јој исто­ри­ји би­ли ви­ше­стру­ки осваја­чи Ку­па Сре­ма и Вој­во­ди­не и тро­стру­ки по­бед­ни­ци Но­во­сад­ско – срем­ске ли­ге.

– Већ по за­вр­шет­ку сред­ње шко­ле 1971. го­ди­не, ула­зим у она­кву еки­пу ЛСК-а у ко­јој су та­да од­лич­ни игра­чи ста­ри­ји од ме­не два­де­се­так го­ди­на. Ле­ген­де клу­ба – Јо­ви­ца Вар­ме­ђа, Зо­ран и Бо­шко Ку­зми­нац, Сло­бо­дан То­ма­ше­вић и дру­ги. Они си игра­ли Пр­ве ква­ли­фи­ка­ци­је и „ту­кли ЧСК са 4:0 у Ла­ћар­ку. Ни­су има­ли сре­ће. По­бе­ди­ли су, али ни­су про­шли због ре­ор­га­ни­за­ци­је та­да­шње ли­ге. Ве­ли­ка је ствар са­мо да до­би­јеш шан­су да играш са та­квим фуд­ба­ле­ри­ма. Је­ди­ни сам играч на­шег клу­ба, ко­ји је играо пре­о­ста­ле три утак­ми­це ква­ли­фи­ка­ци­ја – 78. про­тив Бе­шке, 1980. про­тив Ко­ви­на и 1984. го­ди­не про­тив „Рад­нич­ког“ из Сом­бо­ра. Ни у јед­ном ни­смо про­шли. На­ро­чи­то је пр­ве две го­ди­не би­ло на­пе­то. Про­тив Бе­шке смо игра­ли 1:1 у Ла­ћар­ку, а та­мо је би­ло 2:1 за њих. Су­ди­ја је на тој утак­ми­ци по­ни­шта­вао чак и њи­хо­ве ау­то­го­ло­ве. Про­тив Ко­ви­на, слич­но. На утак­ми­ци код нас, 5000 љу­ди из це­ле Вој­во­ди­не. При­ко­ли­це су по­ста­вља­ли уме­сто три­би­на да би љу­ди на њи­ма ста­ја­ли. Би­ло је нерешенo 1:1. Ми их у ре­ван­шу „рас­ту­ри­мо“ сво­јим ква­ли­те­том, али јед­но­став­но, ни­је нам се да­ло. По­ли­ти­ка. Па шта да вам ка­жем кад на јед­ној од тих утак­ми­ца ме­ни као ка­пи­те­ну су­ди­ја на по­лу­вре­ме­ну уђе у свла­чи­о­ни­цу и тра­жи да ску­пи­мо не­ки ди­нар. „Ка­жи, ка­пи­те­ну, овим љу­ди­ма…“ ка­же он ме­ни. А ме­не сра­мо­та. Па ка­ко ја да им ка­жем? На кра­ју им ни­сам ни ре­као. А код нас тај ла­ћа­рач­ки се­љач­ки и до­ма­ћин­ски мен­та­ли­тет – „би­ће на­ре­за­ка, би­ће овог и оног…“. Ни­ко се за нов­це не хва­та. У тре­ћим ква­ли­фи­ка­ци­ја­ма са­мо смо хте­ли да из­бег­не­мо Сом­бор. Има­ли смо про­бле­ма и про­ме­ну тре­не­ра, а до­ђе нам баш тај сом­бор­ски „Рад­нич­ки“ и на­рав­но до­би­је оба ме­ча, ка­же Јо­ва­но­вић, до­да­ју­ћи свој ути­сак да је ла­ћа­рач­ки клуб тог вре­ме­на, иа­ко не­сум­њи­во ква­ли­те­тан и пер­спек­ти­ван, ипак био у сен­ци град­ског „Сре­ма“, ко­ји је у јед­ном мо­мен­ту играо у дру­го­ли­га­шком ран­гу са фуд­бал­ским ве­ли­чи­на­ма по­пут Три­ви­ћа, Му­ти­ба­ри­ћа или Јо­ле­та Са­ви­ћа. Чи­ни му се да је и ло­кал­на по­ли­ти­ка ви­ше „под­у­пи­ра­ла“ цр­но-бе­ле са ми­тро­вач­ке Про­ме­на­де.

Љу­бав пре­ма фуд­ба­лу кроз ге­не­ра­ци­је

За­вр­шет­ком играч­ке ка­ри­је­ре Дра­ган Јо­ва­но­вић ни­је „рас­кр­стио“ са фуд­ба­лом. На­про­тив. При­хва­тио је но­ве, по­но­во фуд­бал­ске оба­ве­зе. У три на­вра­та је се­део на клу­пи ЛСК-а, исто то­ли­ко и „Рад­нич­ког“. Уз по­др­шку Фуд­бал­ског са­ве­за Ју­го­сла­ви­је сре­ди­ном де­ве­де­се­тих осно­вао је „Сре­мо­ву“ омла­дин­ску шко­лу фуд­ба­ла у Срем­ској Ми­тро­ви­ци. Пе­чат до­брог ра­да би­ла је ти­ту­ла шам­пи­о­на др­жа­ве, али и от­кри­ће бу­ду­ћих звуч­них фуд­бал­ских име­на као што су Бра­ни­слав Ива­но­вић или Де­јан Ми­ло­ва­но­вић. Као отац и фуд­бал­ски узор Дра­ган је по­стао осло­нац си­ну Љу­би­ши, у то вре­ме пер­спек­тив­ном фуд­ба­ле­ру ро­ђе­ном 1978. го­ди­не. Он је као играч, али и ка­пи­тен про­шао све се­лек­ци­је „Пар­ти­за­но­ве“ фуд­бал­ске шко­ле и био члан мла­ђих се­лек­ци­ја ре­пре­зен­та­ци­је. Пу­них шест го­ди­на, по­сле оба­ве­за на по­слу, Дра­ган је свог на­след­ни­ка во­дио на тре­нин­ге „Пар­ти­за­на“, све до мо­мен­та ка­да му је клуб обез­бе­дио сти­пен­ди­ју и стан. Ме­ђу ЛСК-ов­ци­ма је оста­ла при­ча да је Дра­ган, гле­да­ју­ћи сва­ко­днев­не тре­нин­ге бе­о­град­ског клу­ба, пр­вен­стве­но тре­не­ра пр­вог ти­ма Иви­це Оси­ма, „сни­мао“ не­ке ца­ке и фи­не­се ко­је је при­ме­њи­­вао у свом Ла­ћар­ку. Као шко­ло­ва­ни спор­ти­ста са бо­га­тим играч­ким ис­ку­ством имао је све пред­у­сло­ве да по­ста­не успе­шан тре­нер.
– Што­пе­ри­ца је за ме­не би­ла ме­ри­ло тре­нин­га. Ја сам је увео у ЛСК, јер она нај­бо­ље по­ка­зу­је ка­ко се и ко­ли­ко до­бро ра­ди. Дру­га ва­жна ствар за до­бар тре­нинг је пра­вил­но до­зи­ра­ње, без пре­те­ри­ва­ња у фи­зич­ким зах­те­ви­ма пре­ма игра­чи­ма на тре­нин­гу, ре­као је бив­ши тре­нер Ла­ћа­ра­ца.
Љу­би­шу су још док је био ка­дет цр­но-бе­лих ве­ли­ки мно­го­број­ни струч­ња­ци, укљу­чу­ју­ћи и чу­ве­ног Сло­бо­да­на Сан­тра­ча – ше­фа омла­дин­ских шко­ла и бу­ду­ћег се­лек­то­ра ре­пре­зен­та­ци­је, про­гла­шен екс­тра ­та­лен­том са по­тен­ци­ја­лом си­гур­ног ре­пре­зен­та­тив­ца. Био је у ге­не­ра­ци­ји Са­ше Или­ћа и Вељ­ка Па­у­но­ви­ћа. Та­да је играо на по­зи­ци­ји цен­тар­хал­фа. Ме­ђу­тим, у Срем­ској Ми­тро­ви­ци, на јед­ном од су­сре­та мла­ђих ре­пре­зен­та­тив­них се­лек­ци­ја и ре­пре­зен­та­ци­је ре­ги­о­на Сре­ма ко­ју је пред­во­дио упра­во Дра­ган Јо­ва­но­вић, Сан­трач га је оба­ве­стио да Љу­би­ша ни­је увр­шен у ре­пре­зен­та­ци­ју по­што је из ње­го­вог ма­тич­ног клу­ба сти­гла ин­фор­ма­ци­ја да је по­вре­ђен. Убе­ђен да ње­гов син не­чи­јом во­љом ни­је по­зван у на­ци­о­нал­ни тим узео је ис­пи­сни­цу из „Пар­ти­за­на“. Мла­дог фуд­ба­ле­ра сти­гла је не­у­год­на по­вре­да и он је ка­ри­је­ру на­ста­вио у Не­мач­кој. Уну­ци на­шег са­го­вор­ни­ка ак­тив­но тре­ни­ра­ју фуд­бал. На­да­ју се да ће у све­ту фуд­бал­ског успе­ха пре­ва­зи­ћи Дра­га­но­ве и Љу­би­ши­не ре­зул­та­те. Алек­са је у под­млат­ку ми­тро­вач­ког „Рад­нич­ког“, а Ми­љан тре­ни­ра у но­во­сад­ској „Вој­во­ди­ни“. Ка­да је у при­ли­ци, де­да их ра­до од­ве­де на тре­нинг.

Стра­ху­ју­ћи да не­чи­је име слу­чај­но не за­бо­ра­ви, јер Ла­ћар­ци су ка­же та­кви, да хо­ће да се на­љу­те кад их не спо­ме­неш, Јо­ва­но­вић са по­но­сом на­бра­ја не­ке од сво­јих саигра­ча, тре­не­ра и функ­ци­о­не­ра клу­ба. Под­се­ћа на вре­ме ка­да су из ве­ли­ког срем­ског се­ла до­ла­зи­ли нај­бо­љи у „пи­ка­њу лоп­том“ по­пут гол­ма­на Дра­ги­ше Па­ни­ћа, Дра­га­на Вет­ми­ћа, Ми­ро­сла­ва Ба­ла­шћа­ка, Бра­ни­сла­ва Пе­ји­но­ви­ћа, Сло­бо­да­на Јо­ва­но­ви­ћа Ле­ли­ног, Пи­је Ми­ла­ди­но­ви­ћа, Бог­да­на Пре­це­пе, бра­ће По­кра­јац, Тан­ко­си­ћа, Мо­ме Дро­ни­ћа, Пи­жу­ка, бра­ће Ди­вљак, Пре­дра­га Пе­јо­ви­ћа, нај­бо­љег стрел­ца ЛСК-а Иви­це Гом­ба­ра, Сло­бо­да­на То­ма­ше­ви­ћа, Ан­ђел­ка Та­ди­ћа, Ма­ње Ву­ле­ти­ћа, Ђо­ке Ско­ру­па­на, Јо­ве Вар­ме­ђе и Ла­ле­та Ву­ле­ти­ћа ко­ји га је на­сле­дио на по­зи­ци­ји де­сног бе­ка. Се­ћа­ју­ћи се сво­јих тре­не­ра – Ми­ле­та Ву­ле­ти­ћа, Гој­ка Пе­тро­пољ­ца, Бран­ка Хер­це­га, Рат­ка Коп­чи­ћа, Ђор­ђа Ми­лан­ко­ви­ћа и Ми­хај­ла – Ми­је Ла­за­ре­ви­ћа, Дра­ган по­ми­ње и чу­ве­не пред­сед­ни­ке клу­ба из свог вре­ме­на, До­бри­во­ја Нин­ко­ви­ћа Цу­бру, Бо­шка Нин­ко­ви­ћа, Пан­ча Сев­ди­но­ва и Ми­лен­ка Ко­ба­ша.

Са при­пре­ма у Кумбору

– Ми­ли­он пу­та мо­гу да­ ка­жем – ЛСК је био ин­сти­ту­ци­ја. Ни­кад играч ЛСК-а ни­је био пла­ћен. Све је би­ло из љу­ба­ви и на ама­тер­ској осно­ви. Пред­сед­ни­ци клу­ба, на­ро­чи­то Бо­шко и Пан­че, по­ма­га­ли су у за­по­сле­њу игра­ча и тре­не­ра. Ре­дов­но се ишло на при­пре­ме ко­је је увек клуб финансирао. Ор­га­ни­за­ци­ја тих се­дам­де­се­тих и осам­де­се­тих го­ди­на је би­ла та­ква да се сва­ки дан тре­ни­ра­ло. Ка­ко би ина­че клуб три пу­та у мо­је вре­ме уче­ство­вао у ква­ли­фи­ка­ци­ја­ма. То су би­ли „опа­сно“ до­бри игра­чи. По­на­вљам – да­нас би би­ли ме­ђу три нај­бо­ља ти­ма у др­жа­ви, ка­же Дра­ган Јо­ва­но­вић и опи­су­је је­дан ти­пи­чан не­дељ­ни дан, за ко­ји је на пла­ка­ти­ма за­ле­пље­ним у цен­тру Ла­ћар­ка, на­ја­вље­на пр­вен­стве­на утак­ми­ца ЛСК-а.

– Ма то је био пра­зник. Те утак­ми­це ква­ли­фи­ка­ци­ја за Вој­во­ђан­ску ли­гу би­ле су сла­ва у се­лу. Не­ма ко ни­је до­шао да гле­да. Омла­дин­ци су игра­ли пред­и­гру, јер је у ис­тој ли­ги би­ло и омла­дин­ско так­ми­че­ње. По­сле утак­ми­це, не­где по­под­не или пред­ве­че – оба­ве­зно дру­же­ње, ве­че­ра… Ка­жем, ни­смо би­ли пла­ће­ни али та дру­же­ња у свла­чи­о­ни­ци на ЛСК-овом до­бро пам­ти­мо. Увек не­ко не­што до­не­се. Се­ља­ци су да­ва­ли пра­си­ће, ја­гањ­це. Би­ло је пе­че­ња, шун­ке, ко­ба­си­це… Што не ре­ћи, би­ли смо у се­лу нај­по­пу­лар­ни­ји ме­ђу свим спор­ти­сти­ма, јер Ла­ћа­рак је та­кво ме­сто да је по­ред ру­ко­ме­та и фуд­ба­ла био до­бар и у оста­лим спор­то­ви­ма. Ваљ­да је то та­кав те­рен где су де­ца би­ла спо­соб­на за све, ка­же Јо­ва­но­вић, ко­ји је био ак­тер фи­на­ла Ку­па Вој­во­ди­не ка­да је „ЛСК“ по­ра­жен од пр­во­ли­га­ша, су­бо­тич­ког „Спар­та­ка“ ре­зул­та­том 2:0. Прет­ход­но су Дра­ган и ње­го­ви са­и­гра­чи „из­ба­ци­ли“ ква­ли­тет­ног дру­го­ли­га­ша из Вр­ба­са.

Дејан Мостарлић

ЛСК 1978. Стоје: Драган Јовановић, Драгиша Панић, Бранислав Пејновић Пене, Драган Петровић, Душко Васиљевић, Раде Чуковић, Воја Дивљак, Рајко Нинковић Цубра, Ранко Бабић Тапа. Чуче: Здравко Андрић Уча, Бранислав Танкосић Гера, Јовица Дробац Јоја, Милутин Дронић Кеза, Фрања Тот, Божа Вуколић и Мирослав Балашћак.

Са при­пре­ма у Кумбору
Дра­ган Јо­ва­но­вић и тре­нер Бран­ко Хер­цег
Дра­ган Јо­ва­но­вић у за­слу­же­ним пен­зи­о­нер­ским да­ни­ма
Са Милошем Шестићем