MRTAV UGAO

Од дизања у небеса до бацања на стуб срама

Протекле недеље били смо сведоци, а богами и виновници, невиђене еуфорије пред прву утакмицу наше фудбалске репрезентације на Светском првенству. Морам признати да никада нисам доживео да толико ложење доведе већину људи (укључујући и мене) у заблуду да ћемо полупати моћне Бразилце, прве фаворите за освајање Мундијала.

Поставља се логично питање да ли је било основе за таква, испоставиће се, нереална очекивања. Могло би се рећи да је било, узевши у обзир форму наше селекције и лепршаву игру коју је показала у последњих годину и по дана, а за коју је највише заслужан селектор Драган Стојковић. Реално је било надати се чуду и изненађењу, а уместо тога, створена је атмосфера у јавности као да смо егал са Бразилом и да би све сем победе било разочарење.

Ту долазимо до улоге медија у целој тој ујдурми. Људи често не схватају колико писање новинара може да утиче на екипу. Посебно на Светским првенствима, где једна глупост може да поремети атмосферу, а онда можеш само да се пакујеш и идеш кући.

Оно што се тих дана могло прочитати у новинским ступцима и интернет порталима било је својеврсно лудило. Утркивали су се сви у хвалоспевима упућеним нашим момцима и селектору и тиме подгревали ионако већ узаврелу атмосферу у јавности. Вероватно се већини Срба мота по глави онај нестварни успех Хрвата на прошлом Првенству, па размишљају – ако су могли они, што не бисмо и ми. И ето ти добре подлоге да се надува балон наде и вере у победу против Бразила, и уопште, у успех на Светском првенству. Сви знамо како смо неславно завршили у прва два меча. Ајде што нас је Бразил налупао, али оно са Камеруном је била чиста пиздарија.

Ако некако и можемо разумети обичан свет када се ложи чак и изван реалних могућности, нема објашњења за новинаре којима је једини циљ да неко прочита њихов текст или кликне на вест. Свакаквих глупости се може прочитати ових дана у вестима везаним за Светско првенство. Оно што је најгоре, јесте чињеница да играчи имају приступ свим тим баљезгаријама. Тешко је замислити да су у данашње време спортисти у тако строгом карантину и да немају приступ интернету и друштвеним мрежама. Мада би то био пун погодак и велика предност у односу на ривале.

Зашто је то битно? Па зато што су играчи подложни притиску јавности и често долази до проблема у екипи због тога. Без обзира на то што смо сви стекли утисак да је Пикси преузео одговорност на себе и да је максимално заштитио играче од притисака, у јавности се ипак створила слављеничка атмосфера и пре самог почетка турнира. И то је свакако утицало на играче, иако су у изјавама били углавном резервисани и скромни. Довољно је било само видети изразе њихових лица док су чекали у тунелу да изађу на терен и супроставе се моћним Бразилцима на почетку такмичења. Није им било лако.

Елем, већина тих новинара који су их дизали у небеса, одмах после две лоше одигране утакмице су пожурили да ископају неку пикантерију из нашег табора и пронађу разлог нашег бродолома. И опет смо се начитали свакојаких будалаштина од некаквих „квазиновинара“ којима изгледа фудбал и навијање за репрезентацију и не значе баш много. Битније је да продају вест. Било је и оних који су својим текстовима суптилно додали дозу цинизма и на тај начин изразили своје навијачко незадовољство.

Критика мора да постоји. Само је битан тајминг. Једно је седети у кафани и паламудити о фудбалу са ортацима, а друго је бавити се јавним послом и бити одговоран за написану реч. Сачекајте људи да се турнир заврши па онда покушајте да испаднете паметни. Толико солидарности би требало да постоји. Овако, све личи на лечење личних фрустрација због евентуалног неуспеха репрезентације за коју навијаш.

А шта се стварно дешава са орловима у Катару, сазнаће се врло брзо. Сачекајмо крај, бар толико можемо.