SA 31. FESTIVALA BESEDNIŠTVA

Beseda „Rat“ Natalije Tomić

RAT

Ovo što ću reći, mogao je reći bilo ko, u bilo koje vreme, na bilo kom mestu na Planeti.

Zato što u svakom trenutku, negde, neko strahuje za život, od života. Ime teme bi moglo takođe da bude bilo koje: Streljanje civila u Sremu, „Da li je važnije šta vidimoi ili način na koji gledamo“, „Dobro ima samo jedno lice a zlo stotinu“, „Dobrog čoveka tišti i tuđa nesreća“, pa do Andrićeve „Dok god ima mraka ima i svanuća“. Sve teme povezuje linija koju povlači čovek.

Dok sam odrastala, učila sam o ljubavi, drugarstvu i lepom ponašanju. Da ne treba lagati ni krasti. Da treba poštovati ljude i prirodu. Opraštati. Imati veru i mora.

Sada imam osamnaest godina. Nalazim se između dva sveta. Jednom nogom stojim čvrtsto u sedlu dece. Drugom nogom bih da zakoračim u svet odraslih ali se plašim. U tom svetu važe drugačija pravila. Ne znam ko je sebi dao to pravo, ali znam ko nije.

Znam da nije vozač kamiona, jer pravi kamiondžija nikada ne bi dozvolio da mu ruše puteve i mostove.

Znam da nije ničiji komšija, jer dobar komšija nikada ne bi dozvolio da gore kuće.

Znam da nije ničija učiteljica, jer jedna prava učiteljica nikada ne bi prihvatila da iza nje ostanu nepismene generacije.

Znam da nije ničiji deda, jer nijedan deda na svetu ne bi dozvolio da deca budu gladna.

Znam da nije ničiji otac, jer svaki otac zna koliko je važno da porodica bude bezbedna.

Znam da nije ničija majka, jer majka živi da bi podarla život, a ne da ga uzme.

Znam da nije ni dobar biznismen, jer ne zna da sve ima svoju cenu osim života.

Znam da nije ni prosečan lopov, jer to što krade, krade i od samog sebe.

Znam da nije ni lep, jer zle misli iskrive i poružne lice. Znam da nije ni čovek, jer čovek koji želi rat ne bi mogao mirno da spava.

Sasvim sigurna znam da nije niko od nas ovde, ni od ljudi koje ja poznajem, jer mi odrastamo verujući da je najlepše pred nama. Trudimo se, učimo i radimo jer verujemo, još uvek, da to ima smisla. Neki od nas će postati lekari, naučnici, profesori… Cilj znanja bi trebalo da bude da se život produži, olakša i ulepša. Ti… Ti koji držiš prst na prekidaču i kažeš da ćeš tako spasiti svet… Sakupljaš očeve, muževe, sinove, braću, naše ljubavi i simpatije i od njih praviš vojnike.

Ti… koji si mi prislonio pištolj na čelo i kažeš da je to za moje dobro, duguješ mi samo jedan odgovor: Ko tije dozvolio da imaš prava?

Natalija Tomić

Gimnazija „Nikola Tesla“ Budimpešta