MRTAV UGAO

Ispadanje kroz prozor

„Nije smak sveta ako ne odemo na Svetsko prvenstvo“. Ova rečenica bi imala smisla da je došla iz usta nekog od funkcionera Saveza hokeja na ledu Srbije. Nažalost, potekla je od Dejana Tomaševića, proslavljenog srpskog košarkaša, bivšeg šampiona Evrope i sveta i nosioca olimpijskih odličja. Kakva su to luda vremena došla, pa da zemlja košarke strahuje za plasman na najveće svetsko takmičenje? A nije uvek bilo tako.

Reprezentacija Srbije je porazom od Belgije u Nišu svela svoje šanse na minimum u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo. Mnogo je faktora uticalo da se nađemo u nebranom grožđu i da dobijamo lekcije od nekih tamo Belgija i Letonija.

Rat između FIBE i Evrolige traje već godinama i odvija se preko leđa košarkaša i struke koji ne znaju gde udaraju. Došli smo u kretensku situaciju da je FIBA napravila famozne „prozore“ u kojima se tokom godine igraju kvalifikacije za nacionalna takmičenja. Evroliga, naravno, ne pušta svoje igrače da igraju dok traje sezona, te se knjiga svela na domaće igrače, „autsajdere“, koji oguliše dupe na terenu tokom kvalifikacija, a završni turnir neće ni videti. Na njihovo mesto doći će najveće zvezde da pokupe kajmak i uzmu medalju kada dođe vreme. A možda turnir ne vide ni jedni ni drugi. Totalni idiotizam. Normalan čovek će se zapitati kuda sve ovo vodi i da li ima smisla. Dobićemo na kraju Svetsko prvenstvo na kojem će Englezi i Belgijanci paliti i žariti, a svetske zvezde će ostajati kod kuće.

Nije samo Srbija u problemu. Sve velike košarkaške sile muku muče sa ozloglašenim „prozorima“. Selektori su primorani da rade sa onim što im je na raspolaganju, a ponuda je krajnje mršava. Da se razumemo, srpska peta selekcija ne bi trebala da ima problem da odvali jednu Belgiju. Muka je to što su ti momci skupljeni preko noći, neuigrani i nemotivisani. Selektor mora da rotira 30 igrača koji se jedva i poznaju. Takvi polupani izlaze na megdan selekcijama koje po kvalitetu ne mogu da im prismrde, ali imaju kolektiv koji već dugo vremena igra zajedno. I naravno, motivisani su do bola jer imaju šansu da uzmu skalp jednoj košarkaškoj velesili.

U takvim uslovima, reprezentacija Srbije je došla u situaciju da joj do kraja kvalifikacija trebaju sve pobede u drugoj fazi, a protivnici nisu nimalo naivni. Čak i takav učinak ne garantuje nam da ćemo se plasirati na Svetsko. Poslednji meč Srbije i bruka u Nišu pokazao je sav besmisao savremene reprezentativne košarke koja se igra u Evropi. Utakmica je prekinuta zbog nestanka struje i doneta je odluka da se nastavi sledećeg dana. Belgijanci su pohitali da već proglase pobedu službenim rezultatom. Valjda su mučenici jedino tako videli svoju šansu na gostovanju u Srbiji. Meč je, naravno, nastavljen sledećeg dana, a možda bi bilo bolje i da nije jer smo dobili po tamburi od jedne poluamaterske ekipe.

Drugi, možda i veći problem za našu reprezentativnu košarku je činjenica da su u ovom „prozoru“ mogli da nastupaju naši najbolji igrači, ali nisu. Dobro, reći će neko da svakome treba odmor posle naporne sezone, ali postavlja se pitanje kako jedan Luka Dončić može da izgura svaku utakmicu za Sloveniju i to sve sa osmehom na licu.

I tu se vraćamo na početak i na famoznu izjavu Dejana Tomaševića. Da li je ovo stvarno naša realnost? Da li i ubuduće treba da strepimo i da evropske košarkaške pacere smatramo sebi ravnima? Selektor Pešić je svakako pravio greške. Ali ne može on biti jedini krivac. Čovek je krajnje realan kada kaže da nam je budućnost košarke upitna. U ovom delu kvalifikacija nisu učestvovali naši najbolji igrači. Brčkali su se na moru. Zašto je to tako, najbolje pitati Košarkaški savez i Predraga Danilovića.

Sada su sve oči uprte u Evropsko prvenstvo koje počinje u septembru i na kojem smo prvi favoriti. Sledeće veliko takmičenje možda budemo pratili kraj malih ekrana, kako mi obični smrtnici, tako i ovi što sada sunčaju dupe umesto da ginu u niškom „Čairu“.