MRTAV UGAO

Štucala mu majka

Oduvek sam se pitao koja to muka natera nekog čoveka da postane fudbalski ili košarkaški sudija. Baviti se ovim pozivom u Srbiji je, najblaže rečeno, nezahvalno. Koji su to motivi? Da li je dobra lova? Izazov?

Ne poznajem mnogo sudija, a i oni koje znam, taj posao obavljaju honorarno i ne lože se previše. U stvari, koliko sam shvatio, svi oni, bilo profesionalci ili neki koji sude niže lige, se bave nekim drugim poslovima, a ovo im dođe kao sporedna aktivnost. I tako je svuda u svetu. Neki fudbalski arbitri su, na primer, doktori i advokati. I takva karijera i obaveze ih ne sprečavaju da se profesionalno bave ovim poslom i da dele pravdu na nekim od najbitnijih mečeva na evropskoj i svetskoj sceni.

Ali da se vratimo mi u naše dvorište. Suditi u Srbiji fudbal ili košarku je posve stresno zanimanje. Ako izuzmemo standardni scenario, psovke, uvrede i štucanje nesrećnikove majke svake nedelje popodne, tu je i aspekt fizičke ugroženosti. I ako je to nešto što može da se očekuje u nižim ligama, gde ti je jedini spas beg u kukuruze, fascinantno je to što i u najvišem rangu takmičenja arbitri izlaze na  teren sa glavom u torbi.

Svi smo bili svedoci nedavnih nemilih događaja u finalnoj seriji košarkaške ABA lige. Dok prosečan, iole ispravan čovek, gleda sve te ispade navijača preko malog ekrana, u stomaku mu se stvara neki osećaj mučnine i gađenja. Prosto se zapitaš: jebote gde ja živim? Kakav je to matriks? Jel to Srbija? Jel smo mi stvarno takvi divljaci? I što je najgore od svega, to je neki svet koji nije baš mlad. Tačnije, već formirani ljudi koje verovatno kod kuće čekaju žena i deca. Ali to ih ne sprečava da ostrašćeni i puni mržnje psuju mrtvu majku, pljuju sudije i gađaju ih upaljačima i mobilnim telefonima.

Ništa bolja situacija nije ni kada naši „večiti“ pikaju fudbal. Tamo je situacija za delioce pravde malo relaksiranija s obzirom na to da su tribine prilično udaljene od terena, pa je teško zafrljačiti nešto i biti precizan, te pogoditi nečiju glavu. Ali tu na scenu stupaju igrači i njihovi treneri, koji se utrkuju u tome ko će sočniju psovku uputiti prema sudiji. U svom tom ludilu, neko mora da se odvaži i da prihvati odgovornost, izađe na teren, uzme pištaljku u usta i pokuša da deli pravdu. Nezahvalno.

Naravno, svedoci smo i situacija kada su ljudi u crnom u potpunosti zaslužili to što im se dešava. Dovoljno je samo navesti primer fudbalskog sudije Srđana Obradovića, koji je osuđen na 15 meseci zatvora i zabranjeno mu je da se bavi fudbalom u narednih 10 godina, zbog „zločina“ koji je počinio na utakmici između subotičkog Spartaka i Radničkog iz Niša.

Interesantno je, međutim, da se incidenti i napadi na sudije retko kad dešavaju kada naši klubovi igraju u Evropi. I tu, u stvari, leži srž problema. A možda i rešenje istog. Kada klubovi igraju u Evropi, kazne vezane za ispade navijača su drakonske. I gle čuda, odjednom su svi mirni k’o bubice. Udariš lepo po džepu, pa da vidiš kako se i od najvećeg divljaka postaje gospodin. Problem je samo što ta pravila ne važe u domaćim takmičenjima. Tačnije, nema ko da kažnjava. U stvari, ima, ali neće. Jel mislite da se petarde, topovski udari, baklje i ostali rekviziti unose na sportski događaj u gaćama? Ne budite naivni. Klubovi jako dobro znaju šta se dešava na tribini, ali ne reaguju. Ne reaguje ni država. Druga je situacija kad se igra u Evropi, jer tad je ulog mnogo veći.

Kada se sve ovo uzme u obzir, dolazi se do zaključka da su sudije u Srbiji pre svega veliki entuzijasti, koji svoj posao rade iz ljubavi prema sportu. Ako se i neka lova namakne, ne verujem da je velika. Ako si pošten, naravno. Ali glava je u torbi u mnogo slučajeva. I to je ono što je žalosno.