ČETKE & METLE

Kontrolišite svoje kompjutere dok oni nisu počeli da kontrolišu vas

„U dvehiljaditoj godini, svi ćemo beti gospodini, ješćemo bombone i čokolade, a robiti će da rade“. U glavi mi odzvanja i melodija ove pesmice Minje Subote. Bilo je to u drugoj polovini prošlog veka, kada je dvehiljadita još bila daleka budućnost. Sada kada je konkretno ta godina gotovo daleka prošlost, vidimo da je bilo dosta proročkog, čak i u dečjim pesmicama. Dakle, rade li roboti? Rade. Samo što mi baš ne jedemo bombone i čokolade, što zbog šećera, što zbog linije, a što i zbog toga što nam nije do toga.

Uvek su me pomalo plašila predviđanja budućnosti. I na ličnom i na širem planu. Ono što će biti, biće, čemu radoznalost. Ali, sve što smo gledali u naučno fantastičnim filmovima pre 20 – 30 godina, sve nam se to skoro i dešava. I najcrnja distopija postaje realnost. I Orvel i Haksli, i ratovi svetova, sve će to biti, a i bilo je.

Elem, šta sam htela da kažem? Ništa o robotima, već o kompjuterima. Imala sam pre nekoliko dana gorko iskustvo i shvatila šta može da se desi ako ne kontrolišeš kompjuter. Ako sve što on radi, a mnogo toga zaista može da uradi, uzimaš zdravo za gotovo. Kad komjuter pobrljavi i napravi neobjašnjivu grešku, a ti ne uočiš to na vreme, a još ako se to tiče javnih prihoda, e onda ti treba pola tone papira i milion pečata da to ispraviš. Priznajem, mnogo sam se opustila. Imam računare, aplikacije, programe, konekcije… nemam mozga, očigledno. A nema ni komjuter, on radi binarno, jedan, nula … nula, jedan… Za njega imam opravdanja, dok za sebe to ne bih mogla reći. Međutim, digitalni svet nas melje i zatupljuje uprkos tome što smo se nadali da će nam život biti lakši. Možda jeste lakši, ali čini mi se da nije bezbedniji. ’Ajde da krenemo od običnih stvari, kada biste slučajni izgubili mobilni telefon, da li biste se setili broja telefona bilo koga ko vam je važan? Da li znate, iz prve, i sopstveni broj telefona? Da li biste mogli napamet da izdiktirate broj vašeg muža, deteta, prijatelja? Ja ne bih. I kada bih ostala bez svog telefona, džabe bi mi bilo što bi mi neko ponudio telefon, ne bih znala šta s njim da radim. To je samo sitnica koja pokazuje stepen zavisnosti. Niko više ne pamti brojeve. Nekad sam ih imala na desetine u memoriji, ali sad ne. Ne treba mi, pa što da zamaram celinu mozga, što rek’o Radovan Treći. Mnogo toga mi danas ne radimo, ne pamtimo, jer nam ne treba. Oslanjamo se na aplikacije, isprogramirani smo do besvesti, kupujemo onlaj, plaćamo onlaj, školujemo se onlajn, zakazujemo preglede kod lekara, za lične karte i pasoše, konkurišemo za posao. I uopšte, sve je onlajn, dok ima struje. Digitalizovani smo preko svake mere i ukusa. I onda kad se desi kvrc, joj meni. Postoji negde neki mnooogo veliki i jak kompjuter koji vodi evidenciju o radnom stažu, na primer. Više vam ne treba ni radnička knjižica, ni m4 obrazac, ništa. Sve ide komjuterski, digitalno, a ja se pitam šta će se desiti kad na primer za 30 godina neko bude morao u penziju, a nema bukvalno i jedan papirić, ni jedan pečatić, ništa normalno čime bi mogao da dokaže bilo šta. A verujem da će morati da dokazuje, jer cela ova moja priča i lamentiranje o digitalizacije je počelo upravo zbog mog problema i pogrešnih podataka u vezi uplate doprinosa za penziono osiguranje. Dakle, imamo servere i računare i podrazumeva se da oni ne prave greške. Pogrešno se podrazumeva, ja da vam kažem. Nema bez papira i pečata sreće na ovim prostorima. Digitalizacija jeste neverovatno olakšala mnoge stvari, ali je i neverovatno iskomlikovala iste te stvari ukoliko dođe do nekog kvrc. A kvrc je ovde ko dobrar dan. I ne samo ovde. Mene ’vata strava od budućnosti i kompjutera, još od kad je Dip Blu pobedio Kasparova. To je bio počatak sumraka čovečanstva. Samo da ne padne totalni mrak, kao u „Pobesnelom Maksu“.

Uopšte, meni nije jasno čemu ta ljudska potreba da večito nešto ubrzava, skraćuje, traži prečice, štedi vreme. Verujem da smo u poslednjih dvadeset godina uštedeli milijaredi i milijarede sati samom činjencim da računari odrađuju veliki deo onoga što se radilo peške. Ali ko je imao koristi od tih ušteđenih milijardi? Da li smo postali, kao čovečanstvo, obrazovaniji, sofisticiraniji, kulturniji. Gde smo zapravo utucali te ušteđene sate? U igranje kompjuterskih igrica, recimo? Delimično, a delimično u četovanje, tvitivanje i ostalo fejsbučenje. Tako da je to od prilike situacija, kuma dala, kuma uzela. I bez obzira što je kvrc uvek moguć, mislim da je još važnije pitanje smisla te besomučne digitalizacije. A pitanje smisla će doći na dnevni red. Kad tad. Zapitaće se neko buduće pokoljenje, kud plovi ovaj brod. Mora, jer to jeste ljudski. Mnogo više od servera, aplikacija, konekcija … Čovek nije mašina.