ČETKE & METLE

Kaži Marko na kome je carstvo

Srbija je na klackalici. Sa dva oka razroka sa radoznalošću posmatra šareni svet i čudi se. Šta će biti, kad će biti, pitaju se građani. Oni nisu razroki. Zapravo, fiksiraju nepogrešivo. Pitanje je koju tačku. Ali, idemo redom. Prvo je predsednik rekao da nećemo biti gladni. Ima ulja, ima sardina, ima pirinča. Mediteranska ishrana, reklo bi se, nam ne gine. Ima i graška i pasulja. Onda se ministar poljoprivrede izjasnio u prilog predsednikove izjave potkrepljene fotografijama prepunih skladišta. Onda je predsednik rekao da ministar nije u pravu i da mu (predsedniku) dođe da skoči kroz prozor kad čuje da će biti hrane. Jer hrane neće biti. I biće hladno i gadno. A vi samo idite na more ovog leta pa ćete posle videti šta će biti. A biće najgore još od 1944. godine. Najavio predsednik.

Kako je bilo pre osamdeset godina predsednik sigurno ne zna, o ministru poljoprivrede da ne govorim. Ne znam ni ja, a baš sam matora. Elem, niko ne zna za to kako beše pre 80 godina, ali zato svi znamo, ili dobar deo nas, kako je bilo pre 30 godina. Zašto predsednik nije pomenuo devedesete kao podsetnik na ekonomsku krizu, ne mogu da dokučim. Ali, ni ne moram, nije važno na šta se predsednik referira, važno je da je on poručio da smo nadrljali. A nadrljali smo i zbog toga što nećemo da uvedemo sankcije Rusiji.

Dok je važilo da umiljato jagnje dve ovce sisa, bilo je dobro. Sad se ovce uzjogunile, pa nas odbijaju od sise. Poslednji put kad smo odbijeni od sise bilo je bogami gadno. Te 1992. godine kada nam je Zapad uveo ničim izazvane sankcije kočoperili smo se da ćemo „jesti korijenje“ ali nećemo popustiti. I jeli smo.

Ali, ne brinite se deco, vi koji nemate predstavu šta znači život pod sankcijama, sve se može preživeti. Jer, život pod sankcijama budi u čoveku kreativnost i to je ono što je dobro, zapravo odlično.

Samousluge su bile prazne, ali su zato pijace bile pune. Na pumpama nije bilo goriva, ali se ono prodavalo u flašama od kisele vode na svakom koraku. Deviza nije bilo u bankama (menjačnice nisu ni postojale) ali se na svakom ćošku moglo čuti „d’vize, d’vize“. Znači, bilo je svega. Švercovalo se iz Mađarske, vajkrem i kobasice, ulošci i čokolade, farbe za kosu i šta ti ja znam šta sve ne.

Nije bilo kredita, ni stambenih ni potrošačkih, jer su banke potpuno propale. Nisu se kupovala nova kola ni stanovi, k’o danas, al’ nismo bili ni zaduženi k’o danas. Društvene firme (ako se sad više iko seća sto su bile društvene firme) su postojale, ali nisu mogle da rade. Radnici su ipak dolazili na posao, ali nisu dobijali platu. A opet se nekako živelo. Bilo je okolo i ratova, izbeglica, inflacije, sirotinje.

Leti još i nekako, al’ zimi je znalo da bude prilično neugodno, da ne kažem gadno. Restrikcije struje po nekoliko sati, a kad nema struje, nema ni grejanja u stanovima jer pumpe ne mogu da rade. Pa ćutiš, uvijen u deku četiri, pet nekad i više sati, dok ne zasvetli, a kad zasvetli, sav utrnuo žmirkaš dok se ne privikneš na toliku količinu svetlosti. Onda trčiš ko nenormalan (pardon, nenormalna) da opereš veš, skuvaš ručak, ispeglaš, usisaš dok ponovo ne isključe. I tako su prolazili dani, ali navikne se čovek. A naročito žena. Kad si žena, navikavanje ti je zanimanje. Na brzinu da se setim bisera ženske inventivnosti. Na primer „domaći deterdžent“ koji se u nedostatku praška za mašinsko pranje veša pravio od domaćeg sapuna i praška za ručno pranje „biljana“ (kojeg je nekim čudom bilo). To ko nije radio, taj nema pojma o čemu pričam i kako izgleda „domaći deterdžent“, kakve je konzistencije, pre svega. Bolje da ne znate, vi koji ste navikli samo na „persil“ i „ariel“. Ako nekom bude trebalo, imam recept, ali ne znam gde bih danas našla domaći sapun, onaj žuti, kvrgavi, što pomalo smrducka, ali skida fleke garantovano. Naročito na pelenama, onim pamučnim što se iskuvavaju i peglaju. To više niko ne pamti, jer decu danas odgajaju u „pampersima“ i ostalim „pufisima“. Međutim, pitajte, vi mlade majke, svoje babe i mame, šta su to pamučne pelene, jer ko zna možda vam to znanje zatreba.

A imam recept i za „embargo kolač“, ono sa pola jajeta, dve kašike vode i dvesta grama ničega. Pa kad se ispeče, a on lep, lep, u tri lepe … Bilo je svakakvih caka da izvaraš sam sebe i ubediš se da možeš živeti od vazduha. Jer, plata nije bilo, bar ne u današnjem smislu.

Srbija se saginjati neće, tako je glasila poruka tada vladajuće partije, divna, romantična poruka. Puna prkosa i nade. Nismo se saginjali, bili smo svoji na svom. Nismo mogli nigde da putujemo bez viza. Doduše, tad smo imali more, crnogorsko. Ali,  bar se moglo do Budve, danas više ni tamo bez pasoša ne možeš, a sutra možda ni bez vize. O Halkidikuju ćete možda samo da sanjate. Kažem možda, jer to zavisi na koju stranu će se naš predsednik nagnuti. Koju će stranu izabrati, kad dođe da se bira. Možda nikad i ne dođe, ne znam, ali danas baš ne izgleda da ćemo da se izvučemo. Znate onu  narodnu pesmu kad se Mrnjavčevići ganjaju oko bele Samodreže crkve i na kraju traže od Kraljevića Marka da kaže „na kome je carstvo“? E, tako nešto, čini mi se čeka našeg predsednika i sve nas zajedno.