Atomski zdesna
Atomski zdesna i atomski sleva bile su naredbe tokom pešadijske …
ZORAN PREDIN, MUZIČAR I PISAC
Pričam sa svojim likovimaPo prvi put ove godine član stručnog žirija „Art Tema festa“ je bio Zoran Predin, većini znan pre svega kao muzičar, kantautor i frontmen poznate slovenačke grupe „Lačni Franc“. Njegovo angažovanje na
„Art Trema festu“ je bila i prilika da se održi promocija knjige „Glavom kroz zid“ – zbirka 32 kratke priče – kao i njegovog albuma „Gastarbajter trubadur“, pred brojnom publikom.
Za mnoge je možda iznenađujuće saznanje da je Predin napisao knjigu, jer je znatno poznatiji kao muzičar, ali se kao mlad upravo bavio pisanjem. Kada se radi o muzici, Zoran smatra da zapravo onda niko nije bio svestan je Jugoslavija bila treća najjača muzička scena u svetu.
– To se tek kasnije pokazalo, svako je tražio neki svoj originalni izraz, moglo se eksperimentisati, slušali smo omiljene bendove, a danas se muzika sluša u rikverc. Ja mislim da je to bila sretna okolnost, da je takva duša kao što je tada bila moja, mogla da raširi svoja krila na takav način. Već tada sam bio pozvan u novine da pišem putopise, dnevnike, poneku kolumnu i ta ljubav prema pisanju izvire od tada. Kasnije, sledećih 30 godina posvetio sam se isključivo kantautorstvu i ostvarivanju svojih snova. Kroz razne žanrove sam tu tražio neki svoj izraz, preko etna, džipsi svinga, pop me nikad nije privlačio. U jednom trenutku, kada pisanje tekstova postaje zanat, onda skužiš da je tekst u pesmi rob ritmu, aranžmanu, melodiji, i da ti moraš u nekih pedesetak reči puno toga reći. U prozi imaš sve reči sveta, možeš pisati o bilo čemu na bilo koji način, puno slobodnije. Jedna je primedba pala baš zbog ovih kratkih priča. Naime, jedna novinarka je rekla da ja tako sporo govorim da ne mogu napisati kratku priču, ali ipak sam uspeo – kaže Zoran Predin.
U današnjim uslovima krize, rata u Evropi, sloma komunizma i socijalizma bitno je da se odredimo i prema idealima koje poznajemo još od Francuske revolucije: slobodi, jednakosti, bratstvu…
– Sad je na roditeljima da svoju decu nauče te postulate, sami sistemi su se promenili i služe biznisu i skupljanju para. Moj kolega Rambo Amadeus je rekao u jednom intervjuu da je osobna skromnost prvi uslov za ličnu slobodu. Verovatno svi više – više osećamo kako su se stvari promenile, kako je recimo, ambalaža postala važnija nego sadržaj. U tom novom turbo kapitalističkom svetu i realnosti, moraš stajati sam na vetru. Ja sam još kao gimnazijalac objašnjavao da mi komunizam nikad nije bio blizak, nikad nisam bio ni u jednoj stranci. Proživeo sam tri faze mladog pankera – prva je bila zabrana, nas su hteli zabraniti jer smo upotrebili pridev gladni /lačni/, a u Jugoslaviji tada nije bilo zvanično gladnih. Tada se moralo u policijskoj stanici prijaviti dva meseca pred koncert svaki tekst kojih želiš pevati na koncertu – kaže Predin.
Prema njegovim rečima, druga faza je bilo ignorisanje, što znači da nema pojavljivanja u medijima. Zatim sledi asimilacija, odnosno, kada te partija nagradi.
– Ponosim se nagradom Sedam sekretara SKOJ – a. To je bila prilično značajna nagrada i u prekrasnom sam društvu, kada gledam unazad kome su je sve dali. Posle toga, te prividne asimilacije, ostave te na miru
Ono što ja mislim da je značajno i iza čega ja stojim, to je da je sada na nama odgovornost za te postulate na kojima stoji naša civilizacija, a to su postulati Francuske revolucije, to nema veza sa komunizmom. Moram da kažem da ja poštujem i za mene su partizani bili heroji i partizanski boj isto tako. To da se ideologija istovremeno uvukla u partizanstvo, to su za mene dve različite stvari. I kad se pojavila u tim našim državama reakcija i kad se počelo pljuvati po partizanima, to za mene znači nešto drugo i to je ta zvezda o kojoj ja pišem i koja nema veze sa komunizmom – ističe Zoran Predin.
On dodaje da se u njegovoj knjizi „Glavom kroz zid“ govori o ozbiljnim temama koje se tiču svakoga od nas, a danas je interes kapitala najvažniji.
– Humor je moje sredstvo i mislim da se mogu na takav način, elegantno, neke stvari objasniti, a da nisu dosadne. Najviše se plašim dosade, koju bi čitalac mogao da oseti, ali se tešim time da takva knjiga na kraju može poslužiti za borbu protiv komaraca – našalio se Predin.
Imajući u vidu svoje godine, Predin kaže da polako odlazi.
– Ako je to poslednja četvrtina, ako mi više sile daju još 20 godina odmah bih to potpisao. Pisanje je svakako jedna od aktivnosti koja se preporučuje i kao jedan vid borbe protiv demencije. Kroz pisanje možeš na osobnoj razini da se obračunaš sa nekim svojim strahovima. Sa druge strane, dok nisam počeo pisati, nisam mogao verovati da će se obistiniti to da ću moći razgovarati sa svojim likovima, da će ti likovi sugerisati šta da napišem. Neke likove sam ubio pa su protestirali, a najveće iznenađenje je kada usred moći skužim da likovi sami jedan sa drugim razgovaraju, bez mene. To je dosta čudno, ali je uglavnom zabavno. Ti si gospodar od početka do kraja, i to je jedna posebna vrsta zadovoljstva – kaže o pisanju koje mu pričinjava veliko zadovoljstvo.
Naravno, neizbežno se nametnulo i pitanje kako mu je bilo u Rumi, kakva su njegova prva iskustva.
– Nisam odmah sebe video kao člana žirija. Već je prošlo neko vreme kad sam poslednji put radio u kazalištu, ali sam posećivao predstave u ljubljanskoj Drami i teatru u Mariboru. Ušao sam u pozorište kroz jednu malu ulogu u jednoj predstavi „Noćne slike“ Drage Jančara, u režiji nažalost, prerano umrlog Tomaža Bandura, koji je bio jedan od velikih režisera. Radio sam i muziku za niz predstava, tako da sam upoznao život u teatru. No skupio sam hrabrosti i Zoltanu Fridmanu sam rekao da ću doći. Imam sreće da sam pored sebe u žiriju imao predsednicu, koja je vrlo duhovita. Reč je o Tanji Bošković i ja sam se pored nje osećao sigurno, kao i pored profesora Zijaha. Šegrt sam žirija koji me svaki dan za vreme doručka nauči nešto o teatru, tako da sam sada kvalifikovan žirant i sad sam na tržištu… Šalim se, drago mi je da smo se usaglasili – kaže o svom radu u žiriju.
A o Rumi kaže:
– Ruma me je potpuno iznenadila. U tom delu Vojvodine još nisam bio. Svakog dana jedno iznenađenje, upoznao sam Joleta i njegove džipsi gitare i slike, pa sam onda bio u Slovenskom društvu „Emonaׅ“ i upoznao svog imenjaka Zorana. Tu sam dobio bokserske rukavice. Bio sam i na probi kod grupe „Vrelo“… Veoma sam ljubazno primljen i vratiću se.
A po svemu sudeći, na jesen će Zoran Predin u rumskom Kulturnom centru održati i svoj koncert, te će to biti prilika za novo druženje sa Rumljanima.
S. Džakula