MRTAV UGAO

Nostalgija

Ulazimo u finiš fudbalske sezone na Starom kontinentu. Naravno, najviše pažnje privlače čuvene lige petice u kojima se, kažu, igra najbolji fudbal, a i najviše se love troši.

Od pet liga, tri su već manje – više odlučene. Barem što se tiče borbe za titulu. Nemci ponovo gledaju dominaciju Bajerna, koji je, istina, pokazao u ovoj sezoni neke znakove nesigurnosti i oscilacije. Može biti da mlađani Julijan Nagelsman na klupi bavaraca ima ponekad problema da zauzda igračke veličine i nametne svoj autoritet. I pored toga, Bajern gazi ka tituli sa devet bodova više od drugoplasiranog Dortmunda.

Možda i najdosadnija od ovih pet liga igra se u Francuskoj. Zakuva se i tu s vremena na vreme, ali jasno je ko je šerif. Pariz je izudarao svoju konkurenciju još davnih dana, te u završnicu sezone ulazi sa komotnom prednošću u odnosu na rivale. Imaju kapital od 15 bodova, pa bi pariske zvezde i zvezdice mogle dobro da se odmore i spreme za narednu paklenu sezonu usred koje će se igrati i Svetsko prvenstvo.

U Španiji, Real sa prvog mesta gleda na Sevilju i Barselonu. Sva je prilika da je tih desetak bodova razlike sasvim dovoljno za Madriđane. Svakako da je Barsa razočarala ove sezone, ali s obzirom na to u kakvim je finansijskim problemima, plasman u Ligu šampiona za ovu ekipu deluje kao sasvim zadovoljavajuća stvar. Atletiko, Betis i Sosijedad će do kraja voditi rovovsku borbu za poslednje mesto koje vodi u elitu.

Prava akcija nas očekuje u Italiji i Engleskoj. U ove dve lige je situacija daleko komplikovanija i čeka nas paklena borba za titulu.

Milan je, na iznenađenje mnogih, zaposeo prvo mesto u Seriji A. Četi stefana Piolija diše za vrat gradski rival Inter, sa samo bodom zaostatka. Svoju šansu vrebaju i Napoli i Juve sa nešto većim bodovnim zaostatkom.

Treba istaći da se fudbal vratio u Italiju na velika vrata. Postoje, naravno, i oni koji tvrde da nikad nije ni odlazio. Ali činjenica je da je italijanska Serija A prošla kroz razne krize u zadnjih desetak – petnaest godina. Mnogi se sa setom sećaju devedesetih godina prošlog veka kada je Italija bila fudbalski centar Evrope. Berluskoni, Adriano, Krespo, Ronaldo, Batistuta, multiprenosi nedeljom popodne i zgodne voditeljke svakako su obeležili jedan period u životu mnogih fudbalskih zaluđenika. Sada opet pršti na sve strane.

Najveću pažnju, ipak, privlače ludi Englezi. Prošle nedelje sve oči su bile uprte u derbi između Sitija i Liverpula. Ove dve ekipe su, bez preterivanja, možda i trenutno najbolje ekipe u Evropi.

Posle nedeljnog derbija i remija od 2:2, situacija na tabeli je ostala nategnuta. Siti beži samo bod Liverpulu sedam kola pred kraj. I jedan i drugi tim očekuje paklena završnica i borba na više frontova.

Inače, meč je bio spektakl za sebe. Jasno je da ova dva tima trenutno odskaču od konkurencije u ligi. Videli smo četiri gola i mnoštvo šansi i na jednoj i na drugoj strani. Prosto je neverovatno sa kakvom lakoćom su obe ekipe ulazile u gol šanse. Podela bodova deluje kao najpoštenije rešenje, mada su plavci u poslednjim trenucima mogli do celog plena. Rijad Marez je bezuspešno pokušao da ispadne džek i da lobuje protivničkog golmana. Glupost koja bi njega i saigrače mogla koštati titule na kraju, jer jasno je da će nijanse odlučivati.

Ono što, ipak, nedostaje ovom velikom rivalitetu između dva kluba jeste bezobrazluk. Jebiga, nekako bezveze deluje kada Klop i Gvardiola hvale jedan drugog i cmaču se posle utakmice. Nostalgija, koja nekako provejava kroz ovaj tekst, vraća me u dane kada su engleskim fudbalom harali Ferguson, Venger, Murinjo i ekipa. Mnogo su se više igrale psihološke igre, koje su često pravile razliku na terenu. Nekako je bilo zanimljivije i ne ovako sterilno.

Foto: thisisanfield.com