SADA & OVDE

Размишљања једне козе

Иако на тржиште Европске уније извозимо 12 пута више робе него у Русију и целу Евроазијску унију, недавно потписан трговински споразум о бесцаринском извозу са потоњом организацијом снажно је медијски одјекнуо. Није било телевизије ни новина, који са великом пажњом нису пренели вест о потписивању овог уговора, као да смо у најмању тим чином „ухватили Бога за браду“. А што смо добили, а да то већ нисмо имали? Мало тога, готово ништа. Чињеницу да ћемо поред хулахопки и јабука моћи да извозимо и козји сир. Тврди. Руси и остали „казахстанци“ одобрили су нам још бесцарински извоз вињака, неких ракија, квоте за цигарете, али Фиатове аутомобиле, јок. Мада, нама би највише пасирало да смо добили то за аутомобиле, међутим кажу стручњаци да то никад, ни под којим условима не можемо добити, јер Фиат није наш, већ италијански ауто. То што се он у Крагујевцу склапа, то не важи, може да се склапа и на Месецу, али у Русију неће без царине. Тачка. Клацкање се наставља.

Али добро, манимо ми Фиат, снаћи ће се они и без нас (а како би нама било без њих, не знам) него да се вратимо ми сиру. Ем тврдом, ем козијем. Почнимо од евроазијског тржишта. Кажу да тамо има 180 милиона људи. Колико тих 180 милиона могу да поједу козјег сира стварно не знам. Кажу да коза даје око 90 литара млека месечно, а да за килограм сира треба осам литара млека, што значи да српска коза даје око 135 килограма сира годишње. Према неки подацима у Србији има 100 хиљада коза (у Француској их има милион) и када би козари сво млеко прерадили у сир, имали бисмо 13.500 тона сира на годину. И када бисмо сав тај сир, без остатка извезли, сваки од тих 180 милиона потрошача на евроазијском тржишту би годишње могао да поједе 75 грама нашег сира. Један доручак у 365 дана. Па ви сад видите какав потенцијал лежи у козама. Када бисмо решили да евроазијцима обезбедимо доручак бар једном месечно, могли бисмо да извеземо 12 пута више сира, али бисмо морали и да имамо 12 пута више коза. А где да нађемо толике козе? Да не спомињем колико коза бисмо морали да имамо када бисмо били амбициозни па решили да нашим сиром хранимо 180 милиона људи сваки дан. Колико би то коза морало бити, и колико људи би морало да их музе? Ух, завртело ми се у глави од ове рачунице.

Али, као што наслов каже, ово су само размишљања једне козе. То нипошто не значи да ће тако бити, нити да тако јесте. Шта зна коза? Зову је и сиротињска крава. Била је сирота, после Другог светског рата, прогањана, забрањивана, али, ево сада је дошло њених пет минута. Где је она иха-хај у односу, рецимо на кокошке. Кокошка ни у сну не може да сања оно што се кози дешава. Месо живине још није на бесцаринској листи. А да ли ће бити, ко зна? Све у свему, испада да је у Србији боље бити коза него кокошка.