SADA & OVDE

Sve je manje Rimljana…

Bajaga je 1986. godine izdao album „Jahači magle“, na kom je objavljena i pesma „Rimljani“. U suštini ljubavna, ali u njoj je i strofa koja ovako glasi: čuvari dalekih granica/javljaju preko glasnika/južna plemena ratnička/su stigla ispod zidina/ i sve je više varvara/a sve je manje Rimljana… Inače, varvarima su se u antičko doba nazivali oni koji ne govore grčki jezika, ili oni koji su neobrazovani, u svakom slučaju to su bili „oni drugi“. Istorija nas uči da s vremena na vreme dođe vreme baš tih „drugih“. Ti „drugi“ su srušili Rim, ne zato što su bili bolji od Rimljana, već zato što je došao njihov istorijski čas, a možda ih je i bilo više …

Broj stanovnik u jednoj zemlji je veoma važan činilac koji direktno utiče na nivo ekonomije i mogućnosti razvoja. Doduše, ima mnogoljudnih, a siromašnih zemalja, ali i bogatih zemalja sa malim brojem stanovnika, ali to je druga priča i nije tema. Tema su mere koje naša zemlja u „saradnji“ sa Mađarskom, Slovačkom, Češkom i čini mi se Poljskom namerava da preduzme kako bi natalitet porastao. Po meni, to je „piši kući, propalo“.

Prvo, ne znam kako bismo mogli u toj delikatnoj stvari sarađivati sa drugim državama? Drugo, to je mnogo skupa rabota za koju nisam sigurna da Srbija ima novca, a ni ove naše severne komšije od tih mera nisu videla neku vajdu. I treće, pokrenuti proces migracija se neće zaustaviti nikakvim žicama ni dečjim dodacima. Istorija ove planete je istorija seoba. Što bi rekao Crnjanski, smrti nema, ima seoba…

Ima zemalja zapadne Evrope koje su svoj problem sa natalitetom rešavale na sasvim drugi način, integracijom stanovništva iz bivših kolonija i otvaranjem granica za ekonomske migrante. Mađari, Slovaci i ostali iz Višegradske grupe, o tome ni ne razmišljaju. Mađari hoće samo mađarske bebe, Česi samo češke, Slovaci, slovačke i tu mesta za druge, za sada nema. Naravno, skupa je i integracija, i neizvesna, jer uvek postoji opasnost da neki ludak iz treće generacije doseljenika digne u vazduh bioskop ili tržni centar. Taj živi u demokratskoj zemlji i nema pojma kako je bilo na primer njegovom dedi, koji je pobegao od gladi i konačno našao mir u jednoj Francuskoj, Holandiji ili Nemačkoj. Muče ga društvene razlike i beznađe, prima socijalnu pomoć, jer što bi radio kad može lepo da se živi i od „štemplanja“, al ga pogađa nepravda i puca ga verski zanos.

To je model koji ima svoje izazove. Ovaj naš, ako se ugledamo na Mađare i Poljake, neće imati izazove te vrste, ali pitanje je koliko država treba da plati za razmnožavanje svojih podanika? Koja je to cifra kojom bi podanici bili zadovoljni i da li mi imamo uopšte tih novaca?