SADA & OVDE

Žetva, žetva, e pa šta je …

Nekada je žetva pšenice, čini mi se, bila medijski mnogo više praćen događaj. Od prvih otkosa pa do samog kraja i skidanja žita u nekim zabačenim planisnkim krajevima. Svakodnevno su nas obaveštavali o tome koliko je hektara požnjeveno, koliki su prinosi, kako ide otkup i sve tako. Danas to više nije tako. Nije da se baš ne spominje, ali žetva je prestala da bude veliki događaj.

Opsednutost žetvom valjda je bila posledica posleratne gladi i nemaštine. Mislim na Drugi svetski rat. Ljudi su se borili samo ’leba da imaju. Žito, baršno i hleb bile su kultne stvari, a njihovi proizvođači su bili neka vrsta heroja. I inače, kroz istoriju civilizacije, hleb je bio simbol blagostanja. Nikad meso. Meso je bilo samo za kraljeve. Kraljeva je bilo brojčano mnogo manje od običnog naroda, a narod je bio taj koji je iznedrio kultove i verovanja u kojima je hleb imao istaknutu ulogu.  Otuda i toliko vrsta obrednih hlebova, manje više kod svih naroda, koji su prisutni od čovekovog rođenja, krštenja, venčanja, pa do smrti. Da ne pominjem svečanosti povodom završetka žetve koje su zabaležene od antike.

Reklo bi se da smo danas „izašli iz gladi“ čim nismo, kao društvo toliko opsednuti žetvom. Ona je običan poljoprivredni posao, a od roda i prinosa pšenice narod uopšte ne zavisi. Zavise samo seljaci. I svake godine bude isto, recimo cena u najavi je 18 dinara, a proizvodna cena je 21 dinar. Seljak je na gubitku. Konstantno i permanentno, već decenijama. Ako rod, kao ove godine podbaci, cena bi trebala da bude veća, ali nije. Ostaje isto niska kao da je i prerodilo. Kažu, berza u Čikagu diktira cenu. Ako opadne vodostaj Dunava, cena opet pada, kažu ne mogu barže da plove pa se ne izvozi. Ako se Dunav smrzne ista stvar. Sve u svemu, cena žita je mnogo zeznuta stvar i na nju utiče mali milion raznoraznih faktora, koje seljaci ni u ludilu ne mogu da pohvataju.

Ali, koga je briga kada na planeti ima dovoljno žita. I kada ima dovoljno trgovaca koji će to žiti, ako zagusti uvesti. A seju se, razne sorte, neobičnih imena, „dalara“, „gabrio“, „falado“, „modern“, „amikus“…  Ja bih recimo pomislila da je „amikus“ model Fordovog automobila, „modern“, recimo neki Opel, a „falado“, Seat. Nema više „novosadske rane“, nema ni „žitarke“, a ni „jugoslavije“ (nje nema ni bukvalno). Ostala je naša „simonida“ al, šta je nejaka „simonida“ spram svetskih „moderna“ i „amkusa“. Uostalom nije žito nafta, pa da zbog njega ljudi ratuju.