MRTAV UGAO

Istorijsko finale

Došli smo do kraja fudbalske sezone. Čekaju nas dva velika evropska finala. I dok se prvo, finale Lige Evrope bude igralo na dan kada ovaj broj novina izađe u prodaju, drugo, mnogo veće i važnije, finale Lige šampiona, gledaćemo u subotu 1. juna.

Poseban osećaj ovaj period izaziva kod mene a verujem i kod mnogih budala sličnih meni. Završava se jedan ciklus koji je trajao od prošle jeseni. I da se razumemo, nije u pitanju samo fudbal i sport uopšte. To je način života, svakodnevne navike, odlaganje obaveza u skladu sa sportskim dešavanjima, gledanje bitnih mečeva sa društvom i plakanje nad žalosnom sudbinom našeg fudbala.

U isto vreme počinje novi ciklus. Počinje leto. Organizam ti kaže da usporiš, da odjebeš od sporta bar na kratko i odeš na plažu i popiješ pivo.

Ali da se vratimo mi fudbalu. Finale Lige Evrope se igra, pazi sad, u Bakuu. Mogu da zamislim skamenjene navijače Čelzija i Arsenala kada su skontali da treba da pređu 2.500 kilometara u neku tamo vukojebinu na istoku koja se zove Azerbejdžan da bi gledali svoj voljeni klub u evropskom finalu.

Ovde nije tema fudbal. I stvarno, i da hoću da pišem o fudbalu, ne znam šta bih napisao. Dve ekipe koje su imale promenljivu sezonu, trener Čelzija pred izlaznim vratima, nepredvidivi i jedni i drugi, može biti svašta. Ali koga to briga uopšte.

Vest je da su navijači oba kluba dobili ukupno 6.000 karata. Sramotno za jedno evropsko finale. Ostala mesta će popuniti funkcionerske guzice i bogati azerbejdžanski naftaši. A možda stadion bude i prazan. Veze s mozgom nema. A i za tu šačicu jada što reši da zapuca iz Engleske, stvari nisu baš tako jednostavne. Zbog manjka čarter letova preporučuje im se put do Gruzije pa vozom još 600 kilometara do konačnog odredišta. Možete samo zamisliti na šta bi ličio taj put u režiji engleskih huligana.

Vest je i da Henrik Mihtarijan, igrač Arsenala, neće nastupiti iz političkih razloga. Kapiten Jermenske reprezentacije se s razlogom plaši da neće biti iznabadan zbog dugogodišnjih tenzija između Jermenije i Azerbejdžana.

Sve su to razlozi da gospoda iz UEFE, kada sledeći put zakažu ovako bitan meč u nekoj pripizdini, razmisle o posledicama po fudbal i navijače. Ako ih to uopšte i dotiče.

Sa druge strane, u subotu nas čeka spektakl. Novi stadion Atletiko Madrida, Vanda Metroploitano, biće domaćin okršaju Liverpula i Atletika u finalu Lige šampiona. Skoro 70.000 ljudi prisustvovaće istoriskom finalu. Istorijskom iz mnogo razloga.

Ovo je po mnogima najbolja sezona Lige šampiona od kada je počelo takmičenje u ovom formatu. Videli smo prvi put primenu VAR tehnologije. Takođe, ovo je Totenhemu prvo finale i šansa da postane prvak Evrope. Liverpul juri šestu titulu.

Nema tu mnogo šta da se kaže o ova dva tima. Već je dosta toga ispričano. Oba tima dolaze u Madrid posle nestvarnih preokreta u polufinalima. Ono što znamo je, da ćemo gledati dobar fudbal. Garant za to su nam gospoda koja sede na klupama ova dva kluba. Jirgen Klop i Maurisio Poketino su obeležili fudbalsku sezonu koja je za nama.

Ako mene pitate, očekujem direktan fudbal u kojem će da pršti. Nema više prava na popravni, pobednik nosi sve. Nadam se naravno i nekoj goleadi, ali znajući kako je Klop utegao svoju odbranu ove sezone, ne smem se na to kladiti. Činjenica je da može svašta da se desi, ali bih ipak blagu prednost dao Liverpulu. Odigrali su sjajnu sezonu. Nestvarno zvuči podatak da su imali samo jedan poraz u prvenstvu a da nisu uzeli titulu.

Sa druge strane, Totenhem nema šta da izgubi i to je njihovo najjače oružje. Ako Poketino spremi dobru taktiku i motiviše svoje igrače na pravi način, prisustvovaćemo istoriji.

Šta god da se desi u subotu, jedno je sigurno – i jedna i druga ekipa su zaslužile finale i titulu, pa neka bolji pobedi. Uživajte.