ДЕЈАН ЋИРЈАКОВИЋ, БОШКИЋ ИЗ ДРЖАВНОГ ПОСЛА

Некада стварност превазиђе наш сценарио

Државни посао је сада већ култна хумористичка серија, која се од 2012. године емитује радним данима на РТВ Војводина.

Публика воли да прати догодовштине три архиватора, који раде све, сем свој посао. То су Ђорђе Чварков, главни архиватор, Драган Торбица његов заменик и Бошкић, помоћник главног архиватора. Њих глуме Димитрије Бањац, Никола Шкорић и Дејан Ћирјаковић.

Сем серије, овај трио је до сада урадио и три представе, од којих је румска публика имала задовољство да погледа две. Нову представу, Велика реформа,   публика је видела 28. јануара, у препуној Великој дворани Културног центра.

То је била и прилика, да за М новине, разговарамо са најмлађим, са помоћником главног архиватора Бошкићем, односно глумцем Дејаном Ћирјаковићем.

М новине: У Руми сте били и са другом представом, Велика реформа карте су распродате недељу дана раније. Да ли је такво интересовање и у другим срединама где сте играли, и одакле, по вама, толика заинтересованост  и ваша популарност?

ДЕЈАН ЋИРЈАКОВИЋ: Таква је ситуација свуда где смо путовали по Србији, били смо и у Цириху са новом представом, свуда су карте распродате. Ваљда је у питању та наша константност, седам година се већ вучемо по телевизији, покушавамо да забавимо народ, ја се надам на квалитетан начин. Сад смо направили представу, по мени, ово је најбоља. Са првом нисмо ни били у Руми, она је била везана само за Позориште младих. Мислим да се прочуло, људи се одлично проведу, представа је занимљива, актуелна, напета, има пуно обрта, динамике, скакања, мени је супер.

Шта је тема представе, шта се то навелико сада реформише?

– Велика реформа је, у ствари, дуго најављивана нека дигитализација, коју нико од нас не разуме шта тачно значи, о томе се прича већ месецима и годинама. Ми стално улазимо у неке најновије ере, и ту ми показујемо како те велике приче, које константно иду – као улазак у ЕУ који траје – прво смо требали да уђемо 2004. године, па осме, па 12., па 25., па ће бити 36. и 2042. године. Дакле, како се те велике приче одражавају, и како неки мали обични људи, нормалан свет, и њих тројица ненормалних, то прихватају. Шта то за њих значи, пошто је то за њих и крај оне ере у којој су навикли да живе. Срећом, у нашој држави не иде то ништа тако брзо.

Седам година радите ову серију. Да ли се у том периоду нешто променило или је државни посао и даље идеалан посао, којем теже сви, поготово они који не воле да раде?

– Мислим да се доста променило, с једне стране клинци су се преко тог интернета отворили. Млади су доста видели, почели су да путују, нема тих виза више, тако да се у последњих десет година доста тога десило. Млади су схватили, да више ни тај посао у јавним предузећима, није тако плаћен као што је некад био, када је тамо била врхунска плата. Сада је то нека осредња плата и мислим да младе генерације нису спремне да раде за 350 евра, кад виде да преко интернета, на рендеру, за 1.200 евра, могу да седе  код куће и одатле раде. Мислим да постоји нека стратегија, да тај државни посао више не буде ништа посебно, мада, опет, ја не верујем у те неке тајне стратегије.

Бирократија и администрација су и социолошки појам о којем су написане многе књиге. Када сте почели да радите ову серију, да ли сте консултовали мало и ту литературу, просто да упознате неке њене основне карактеристике, сем оног што видимо сами свакодневно, у сусрету са државним службеницима?

 – Јесмо, има ту занимљивог штива, и читали и гледали филмове, и гледали уживо, у стварном животу. Код нас се све врти око државног посла, зато је та наша тема тако добро и прошла. Наши ранији филмови су се у већини дешавали у неким фирмама, сивим, браон, кестењастим… Наши родитељи су радили у државној фирми. Ја сам 1979. годиште и мени је то било некако, како сам одрастао поред родитеља, нормално, ја сам мислио да то тако иде. Све је то некако нама усађено, и код Радомира Константиновића у Филозофији паланке се доста објашњава тај дух непромењивости, који нам прија, то је нека константа која представља сигурност свима. Да ли је то и дух тог, неког нашег ненапретка, вероватно јесте.

Седам сезона је пуно. Да ли сте били у ситуацији да вас на улици људи препознају и кажу „Ево, баш имам једну добру идеју за вас“?

 –  Јесте, више пута и ја сам, из пар таквих ситуација, написао неке епизоде. Ослушкујемо шта се дешава, шта се прича и од тога конструишемо приче. Неко ми каже: „Знаш, код мене у предузећу ставили су катанац на фрижидер, јер пијани портир краде пиво“ ! Прво, како код тебе пиво и ракија у фрижидеру, шта ће ти фрижидер и пијани портир који обија те катанце, а  ујутру лаже да није, а он мртав пијан. И онда ми направимо епизоду са катанцем. Дакле, дешава се да добијемо идеје, а и такве ствари се дешавају по предузећима, да мислим да нас стварност некад и превазилази.

Познати сте као стенд-ап комичари, брзо и духовито мислите. Да ли сте размишљали некада да снимате ситком, као неке серије у Америци које се снимају са публиком?

– Размишљали смо о томе, и причали са једним човеком који има искуства у томе. Он нам је објаснио да то није тако једноставно, јер они тамо публику доведу три сата раније, онда имају ручак и коктел, забављаче, пију шампањац, они њих толико изанимирају до самог снимања, и онда публика просто одлепи кад почне снимање серије. Ту треба дакле, и доста тог другог посла, а ми за то немамо ресурса. Како бих ја неком објаснио да нам треба клопа, шампањац, забављачи за снимање? Али, волео бих да то пробамо, мислим да би било добро и сигурно ћемо то једном и урадити.

Занимљиви сте и по тој типизацији ликова – дођоши, староседеоци, по годинама.. Да ли некад претерате, и да ли је било неких критика на ту тему, да ли се неко нашао увређен?

– Па јесте, али никад ништа посебно, мислим било је неких невиђено глупих коментара, типа нису Личани чупави, нису Сремци такви. Мислим, то је нешто више из људске љубоморе, нисмо имали неке непријатности да се неко баш нашао увређен.

Типично је наше, да ако има архиватор, онда мора бити заменик и помоћник, та наша тежња за титулама на коју, такође, у Државном послу указујете.

– Наравно, свако мора имати неку титулу, не можеш тек тако да будеш у фирми, у фирми је свако неко.

Шта би помоћник архиватора, с обзиром на почетак године, могао да пожели?

– Ја бих пожелео све оно што се говори у Дневнику 2. То бих пожелео и биће нам сјајно!

С. Џ.