VANTELESNA OPLODNjA U SRBIJI

Borba za potomstvo

Za ceo ovaj put je najvažnije strpljenje, upornost i međusobna briga. Kada se to ima, do beba će doći. Nema samosažaljenja i kukanja, već ideš samo napred.

Davne 1978. godine rođena je Luz Džoj Braun. To je bila prva beba koja je nastala iz epruvete. Od njenog rođenja pa do danas, proces vantelesne oplodnje je unapređen, ali i sve češći. Prema navodima sajta ekspres.net u Srbiji postoji oko 400.000 parova koji se bore s nekim vidom steriliteta. Stručnjaci smatraju sterilitetom kod žena mlađih od 30 godina, a pokušaji za drugo stanje traju godinu dana. Kod žena mlađih od 35 godina, period čekanja trudnoće je skraćen za šest meseci. U Srbiji se vantelesna oplodnja može uraditi u državnim ili privatnim klinikama. Naravno, to se može uraditi i o svom trošku, tada je sve brže i manje komplikovano. S druge strane, postoji mogućnost da se parovi opredele za neke od privatnih klinika koje se nalaze na spisku Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, a od ove godine će se taj spisak proširiti za 11 privatnih klinika. Svakom paru je vreme veoma i prava informacija dragoceno. Međutim, u Srbiji se čeka oko godinu dana do embriotransfera. To je zasita dug period za nekog ko čeka, a posebno za par kome vantelesna oplodnja nije uspela iz prvog puta. Informacije koje pacijenti dobijaju su uglavnom šture i svaki dalji komentar se dobija na sopstevnu inicijativu. Tromost i pretrpanost našeg zdravstvenog sistema će i od najboljeg lekara napraviti u jednom trenutku osobu koja samo preleće sa slučaja na slučaj. M novine su razgovarale o temi vantelesne oplodnje sa ženama koje su prošle kroz ovaj proces.

Naša sugrađanka, koja je želela da ostane anonimna, je navela da u početku prikupljanje papira za proces VTO izgleda komplikovano, ali navodi da je čekanje u stvari veći problem.

– Prikupljanje dokumentacije za proces vantelesne oplodnje mnogim parovima u početku deluje vrlo komplikovano. Međutim, sve je u principu jednostavno i sve analize se mogu prikupiti veoma brzo. Jedini problem zna da bude čekanje. Kada se sve analize prikupe, odlazi se na prvostepenu komisiju. Ljudi koji su na toj prvostepneoj komisiji očekuju od tebe da znaš sve kao i oni, pa čak i što se tiče naziva različitih obrazaca. Posmatraju te kao da si ravnopravan s njima, kao da očekuju da se lepo pripremiš kod kuće, prostudiraš sve te papire. Posle prvostepene komisije, odlazi se na drugostepenu. U mom slučaju to je Novi Sad. Tada moraš da zoveš telefonom. Mi smo zvali celo pre podne tri dana, nismo mogli da ih dobijemo. Ta drugostepena komisija je samo predaja papira koje sam dala prvostepenoj komisiji u Sremskoj Mitrovici. Nema tada nikakvih pregleda, već samo potpisivanje dokumentacije i odlučuje se da li je par kanditat za proces vantelesne oplodnje. Pritom, tamo čekaš celo pre podne zbog toga. Smatram da bi taj put mogao biti malo skraćen, jer bukvalno se rade iste stvari na dva različita mesta. Živimo u doba razvijene tehnologije, možda bi rešenje bilo umrežavanje oba sistema. Takođe, bilo mi je strašno to što sam iščekivala odlazak u Novi Sad i mislila da će nešto važno da se desi. Međutim, to je bio čist birokratski posao. Volela bih da mi je to neko rekao. Nažalost, vantelesna oplodnja je klinikama postala unosan posao pa se parovi tretiraju kao broj, navodi naša sagovornica.

Ona je istakla da je važno dobro se informisati, ali i da je u toku tog teškog procesa važno strpljenje.

– Naš sterilitet je neobjašnjivi ili skriveni sterilitet. To znači da je je sve u redu, nema nikakvih problema, međutim trudnoća ne dolazi. To je veoma frustrirajuće. Odlaziš kod jednog lekara pa kod drugog, i svi oni kažu da malo sačekaš i da se opustiš. I tako vreme prolazi, svaki lekar te potapše po ramenu i kaže da je sve u redu i pošalje te kući. U jednom trenutku me je lekarka optužila da sam ja glavni krivac zbog kojeg ne dolazi do trudnoće, jer sam psihički preopterećena, odnosno da sam luda i da odem na more, a ja pet godina ne uspevam da budem u drugom stanju. To je bila jedna čuvena doktorka iz Beograda. Teška stvar u celom tom začaranom krugu je to što sve radiš na svoju inicijativu, nemaš neku potpunu podršku lekara, nego sam dolaziš do različitih zaključaka i predloga šta dalje.

Naša sagovornca je istakla da je važno imati jednog lekara i imati poverenja u njega, jer odlazak od jednog do drugog može i da bude loša odluka.

– Iz ove perspektive mislim da je bila greška to što smo išli od lekara do lekara i taržili nekog ko će da nam pristupi malo drugačije, a svi ti pristupe u suštini isto. Pogledaju analize, vrate te kući i kažu da se opustiš, dok moj partner i ja tražimo odgovore zašto još uvek nemamo bebu. Moja preporuka je da se parovi odluče za jednog lekara u kojeg imaju poverenja i da s njim idu do kraja.

Naša sagovornica je svoju prvu vantelesnu oplodnju radila u Beogradu i njeno iskustvo nije sasvim pozitivno.

– Vantelesnu oplodnju sam radila u Narodnom frontu u Beogradu i iako tamozaista ima velikih stručnjaka, čovek se oseća kao da je došao na kasu marketa. Niko te ne gleda i ne komentariše konkretno tvoj slučaj. Svaki put kad dođeš pregleda te neki drugi lekar. Nakon jednog pregleda gde je uočeno da trudnoća ne valja, rečeno mi je da izađem u hodnik i da se odlučim da li želim da zakažem kiretažu ili želim da čekam spontani pobačaj. Takav pristup je užasan. Međutim, nisam se mnogi iznenadila što je to bio jedan jedini komentar u tom trenutku, jer sam tu pre toga provela dve nedelje u toku stimulacije i videla kako stvari funkcionišu. Svaki sterilitet je horor, a čini mi se posebno onaj neobjašnjeni . Tada se par vrti u krug, jer je sve u redu. Trudnoća ne dolazi, a vreme prolazi. Greška je što parovi moraju da čekaju mnogo godina da bi se uradile neke dodatne analize, konkretno u slučaju neobjašnjenog steriliteta. Tako se čeka mnogo vremena kako bi se prešlo na dalja ispitivanja, poput trombofilije ili NK ćelija (ćelije ubice). Nakon čitave situacije u Narodnom frontu, po preporukama smo otišli u kliniku u Valjevu. Lekar je nam je tamo posvetio sat i po vremena. Pogledao detaljno ceo naš slučaj i rečeno je da moraju da se urade dodatne analize. Tamo smo napokon dobili sve odgovore na naša pitanja koja su nam zadavala glavobolje šest i po godina. Za ceo ovaj put je najvažnije strpljenje, upornost i međusobna briga. Kada se to ima, do beba će doći. Nema samosažaljenja i kukanja, već ideš samo napred, kaže naša sagovornica.

Suzana i Saša Grbatinić iz Šida su 2017. godine postali roditelji dva dečaka Uroša i Mateje nakon vantelesne oplodnje. Da je strpljenje i razumevanje veoma važno za par koji ulazi u proces vantelesne oplodnje smatra i Suzana.

– Ja sam imala konkretan problem. To je bila endometrioza na oba jajnika. Nakon operacije ciste su otklonjenje. Međutim, tada mi je rečeno da ću morati na vantelesnu oplodnju ukoliko do trudnoće ne dođe nakon šest meseci od vremena pokušaja da zatrudnim. Međutim, pošto se endometrioza vratila, moj suprug i ja smo shvatili da je jedino rešenje vantelesna oplodnja. U jednom truntku mi je bilo žao zbog toga, jer sam išla na redovne preglede i nikada nisam imala neki problem, i eto, na kraju do bebe sam morala da dođem na drugačiji način. Pomislila sam zašto se to baš meni dešava. S druge strane, bila sam srećna što postoji rešenje. Prihvatila sam to i shvatila da je sve to život i da moramo da se naoružamo strpljenjem, objašnjava Suzana.

Kako navodi informacije kako će sam proces izgledati dobila je od svog lekara.

– Izabrani lekar mi je objasnio šta nas čeka, jednostavno sam imala poverenja u njega i slušala sve što mi je rekao. Rečeno mi je da će sam taj proces trajati sigurno godinu dana i ja sam tako na to bila spremna. Na prvostepenoj komisiji u Sremskoj Mitrovici sam predala svu dokumentaciju i odlučila se da vantelesnu oplodnju uradim  uGAK-u Novi Sad. Kasnije smo hteli da pređemo u privatnu kliniku kod doktorke koja nas je primila u GAK-u Novi Sad, ali nam je rečeno da to ne može, jer smo već potpisali da smo se odlučili za GAK Novi Sad. Na kućnu adresu je stiglo pozivno pismo u martu 2015. godine za drugostepenu komisiju u Novom Sadu. Volela bih tada da mi je neko rekao šta drugostepena komisija znači. Jer, iščekuješ poziv i odlazak, misliš da će nešto važno da se desi. Tada se samo potpisuju papiri i to je to. Međutim, tamo provedeš ceo dan. Rečeno nam je tada da će zbog velikih gužvi priprema za proces vantelesne oplodnje biti u avgustu 2015. godine, govori Suzana.

Suzana je istakla da ima pozitivna iskustva sa lekarima, ali da je sve odgovore dobila na sopstvenu inicijativu.

– Lekari su pristupačni i izlazili su mi u susret, svaku analizu su mi objasnili. Ali, naglasila bih da do svega što te interesuuje dolaziš sam, samoinicijativno. Mislim da to nije dobra praksa, ali ja to i nekako razumem jer stvarno postoji velika gužva na klinikama, kaže Suzana

Takođe, ona objašnjava da je imala podršku partnera i okoline i da je to veoma važno. Naišla je i na negativne komentare, ali se trudila da digne glavu i nastavi dalje.

–Kada se upuštate u ceo ovaj proces, morate biti sigurni da ste vi i partner na istim talasnim dužinama. U suprotnom, ceo trud je uzaludan. Proširenje porodice nikada neće i ne može da spasi brak ili ga poboljša. Takođe, podrška i razumevanje porodice i prijatelja je mnogo važna, to vam daje vetar u leđa, a pre svega je važno da sami budete pozitivni i da samo idete napred. Imala sam situaciju kada mi je jedna starija kolegnica rekla kako moja deca koja su dobijena vantelesnom oplodnjom nisu ista kao ona koja su nastala prirodnim putem. Malo me je začudio taj stav i bilo mi je u prvom trenutku neprijatno. Međutim, nije mi padalo na pamet da nekom objašnjavam da su moja deca kao i svaka druga, a kamoli da se pravdam. Svako ima pravo da živi po nekim svojim ubeđenjima, a ja sam srećna što sam se ostvarila kao majka, dodaje Suzana.

Nakon što je saznala da je trudna, isprva joj je rečeno da je u pitanju jedna beba. Međutim, nedugo je na jednom pregledu saznala da će postati majka blizanaca.

– Od dva vraćena folikula, primljen je samo jedan, da tako kažem. Nakon nekog perioda taj folikul se podelio na dva ploda. Međutim, tek u devetoj nedelji je ustanovljeno da ćemo imati dve bebe. U tom trenutku smo bili u šoku. Nisam tri dana da dođem sebi. U aprilu 2017. godine smo postali roditelji dva dečaka. Biti majka blizanaca je lepo i teško, posebno je težak početak. Međutim, sve to dođe i prođe, a najvažnije je da uživaš u roditeljstvu i u vremenu provedenom sa svojom decom, navodi Suzana.

Z. Popović