07.02.2019.
Intervju

DEJAN ĆIRJAKOVIĆ, BOŠKIĆ IZ DRŽAVNOG POSLA

Nekada stvarnost prevaziđe naš scenario

Državni posao je sada već kultna humoristička serija, koja se od 2012. godine emituje radnim danima na RTV Vojvodina.

Publika voli da prati dogodovštine tri arhivatora, koji rade sve, sem svoj posao. To su Đorđe Čvarkov, glavni arhivator, Dragan Torbica njegov zamenik i Boškić, pomoćnik glavnog arhivatora. Njih glume Dimitrije Banjac, Nikola Škorić i Dejan Ćirjaković.

Sem serije, ovaj trio je do sada uradio i tri predstave, od kojih je rumska publika imala zadovoljstvo da pogleda dve. Novu predstavu, Velika reforma,   publika je videla 28. januara, u prepunoj Velikoj dvorani Kulturnog centra.

To je bila i prilika, da za M novine, razgovaramo sa najmlađim, sa pomoćnikom glavnog arhivatora Boškićem, odnosno glumcem Dejanom Ćirjakovićem.

 

M novine: U Rumi ste bili i sa drugom predstavom, Velika reforma karte su rasprodate nedelju dana ranije. Da li je takvo interesovanje i u drugim sredinama gde ste igrali, i odakle, po vama, tolika zainteresovanost  i vaša popularnost?

DEJAN ĆIRJAKOVIĆ: Takva je situacija svuda gde smo putovali po Srbiji, bili smo i u Cirihu sa novom predstavom, svuda su karte rasprodate. Valjda je u pitanju ta naša konstantnost, sedam godina se već vučemo po televiziji, pokušavamo da zabavimo narod, ja se nadam na kvalitetan način. Sad smo napravili predstavu, po meni, ovo je najbolja. Sa prvom nismo ni bili u Rumi, ona je bila vezana samo za Pozorište mladih. Mislim da se pročulo, ljudi se odlično provedu, predstava je zanimljiva, aktuelna, napeta, ima puno obrta, dinamike, skakanja, meni je super.

 

Šta je tema predstave, šta se to naveliko sada reformiše?

– Velika reforma je, u stvari, dugo najavljivana neka digitalizacija, koju niko od nas ne razume šta tačno znači, o tome se priča već mesecima i godinama. Mi stalno ulazimo u neke najnovije ere, i tu mi pokazujemo kako te velike priče, koje konstantno idu – kao ulazak u EU koji traje – prvo smo trebali da uđemo 2004. godine, pa osme, pa 12., pa 25., pa će biti 36. i 2042. godine. Dakle, kako se te velike priče odražavaju, i kako neki mali obični ljudi, normalan svet, i njih trojica nenormalnih, to prihvataju. Šta to za njih znači, pošto je to za njih i kraj one ere u kojoj su navikli da žive. Srećom, u našoj državi ne ide to ništa tako brzo.

 

Sedam godina radite ovu seriju. Da li se u tom periodu nešto promenilo ili je državni posao i dalje idealan posao, kojem teže svi, pogotovo oni koji ne vole da rade?

– Mislim da se dosta promenilo, s jedne strane klinci su se preko tog interneta otvorili. Mladi su dosta videli, počeli su da putuju, nema tih viza više, tako da se u poslednjih deset godina dosta toga desilo. Mladi su shvatili, da više ni taj posao u javnim preduzećima, nije tako plaćen kao što je nekad bio, kada je tamo bila vrhunska plata. Sada je to neka osrednja plata i mislim da mlade generacije nisu spremne da rade za 350 evra, kad vide da preko interneta, na renderu, za 1.200 evra, mogu da sede  kod kuće i odatle rade. Mislim da postoji neka strategija, da taj državni posao više ne bude ništa posebno, mada, opet, ja ne verujem u te neke tajne strategije.

 

Birokratija i administracija su i sociološki pojam o kojem su napisane mnoge knjige. Kada ste počeli da radite ovu seriju, da li ste konsultovali malo i tu literaturu, prosto da upoznate neke njene osnovne karakteristike, sem onog što vidimo sami svakodnevno, u susretu sa državnim službenicima?

 – Jesmo, ima tu zanimljivog štiva, i čitali i gledali filmove, i gledali uživo, u stvarnom životu. Kod nas se sve vrti oko državnog posla, zato je ta naša tema tako dobro i prošla. Naši raniji filmovi su se u većini dešavali u nekim firmama, sivim, braon, kestenjastim… Naši roditelji su radili u državnoj firmi. Ja sam 1979. godište i meni je to bilo nekako, kako sam odrastao pored roditelja, normalno, ja sam mislio da to tako ide. Sve je to nekako nama usađeno, i kod Radomira Konstantinovića u Filozofiji palanke se dosta objašnjava taj duh nepromenjivosti, koji nam prija, to je neka konstanta koja predstavlja sigurnost svima. Da li je to i duh tog, nekog našeg nenapretka, verovatno jeste.

 

Sedam sezona je puno. Da li ste bili u situaciji da vas na ulici ljudi prepoznaju i kažu „Evo, baš imam jednu dobru ideju za vas“?

 –  Jeste, više puta i ja sam, iz par takvih situacija, napisao neke epizode. Osluškujemo šta se dešava, šta se priča i od toga konstruišemo priče. Neko mi kaže: „Znaš, kod mene u preduzeću stavili su katanac na frižider, jer pijani portir krade pivo“ ! Prvo, kako kod tebe pivo i rakija u frižideru, šta će ti frižider i pijani portir koji obija te katance, a  ujutru laže da nije, a on mrtav pijan. I onda mi napravimo epizodu sa katancem. Dakle, dešava se da dobijemo ideje, a i takve stvari se dešavaju po preduzećima, da mislim da nas stvarnost nekad i prevazilazi.

 

Poznati ste kao stend-ap komičari, brzo i duhovito mislite. Da li ste razmišljali nekada da snimate sitkom, kao neke serije u Americi koje se snimaju sa publikom?

– Razmišljali smo o tome, i pričali sa jednim čovekom koji ima iskustva u tome. On nam je objasnio da to nije tako jednostavno, jer oni tamo publiku dovedu tri sata ranije, onda imaju ručak i koktel, zabavljače, piju šampanjac, oni njih toliko izanimiraju do samog snimanja, i onda publika prosto odlepi kad počne snimanje serije. Tu treba dakle, i dosta tog drugog posla, a mi za to nemamo resursa. Kako bih ja nekom objasnio da nam treba klopa, šampanjac, zabavljači za snimanje? Ali, voleo bih da to probamo, mislim da bi bilo dobro i sigurno ćemo to jednom i uraditi.

 

Zanimljivi ste i po toj tipizaciji likova – dođoši, starosedeoci, po godinama.. Da li nekad preterate, i da li je bilo nekih kritika na tu temu, da li se neko našao uvređen?

– Pa jeste, ali nikad ništa posebno, mislim bilo je nekih neviđeno glupih komentara, tipa nisu Ličani čupavi, nisu Sremci takvi. Mislim, to je nešto više iz ljudske ljubomore, nismo imali neke neprijatnosti da se neko baš našao uvređen.

 

Tipično je naše, da ako ima arhivator, onda mora biti zamenik i pomoćnik, ta naša težnja za titulama na koju, takođe, u Državnom poslu ukazujete.

– Naravno, svako mora imati neku titulu, ne možeš tek tako da budeš u firmi, u firmi je svako neko.

 

Šta bi pomoćnik arhivatora, s obzirom na početak godine, mogao da poželi?

– Ja bih poželeo sve ono što se govori u Dnevniku 2. To bih poželeo i biće nam sjajno!

S. DŽ.

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Unestite reč ili frazu koju želite da pronađete.