29.11.2018.
Kolumna: Četke & Metle

SADA & OVDE

Svaku Jugoslaviju u mutnu Maricu

Prvog decembra navršiće se sto godina od formiranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, države koja će ubrzo promeniti ime u Jugoslavija. Ta tvorevina raspala se u krvi početkom devedesetih.

Nikad ne znam tačno kada. Koji je to datum bio kada je Jugoslavija prestala da postoji? Toliko toga se izdešavalo, od Gazimestana, preko raspada Saveza komunista Jugoslavije, do prvih sukoba u Sloveniji, da bi sve bilo završeno u pokolju, etničkom čišćenju, stvaranju i međunarodnom priznanju novih nacionalnih država južnih Slovena na Balkanu. Sve od 1989. do 1995. godine je bilo užas i strava i negde između te dve godine smestio se i datum raspada Jugoslavije.

Sada, sa ovom pameću uopšte mi nije jasno kako je uopšte mogla da postoji jugoslovenska ideja? Ne samo što je propala tako kako je propala, dva puta, nego i što je vreme kada se ona rodila bilo vreme ideja nacionalnih država. U drugoj polovini 19. veka dve velike evropske nacije, Italija i Nemačka, konačno su ujedinjenjem dobile svoje nacionalne države, svi narodi u Evropi su težili svojim nacionalnim državama, a neki „ludaci“ na Balkanu su smislili kako da naprave zemlju u kojoj će živeti više nacija i više vera, zemlju, koja će pod svoje okrilje okupite južne Slovene od kojih je manji broj živeo u Kraljevini Srbiji, dok su ostali bili podanici bar dva velika carstva, Austrougarskog i Otomanskog. I da, ti južni Sloveni bi trebalo da žive u slozi i ljubavi, kao narodi koji govore jedan jezik, koji su iste rase i koje deli samo malo različite vere. Lepo smišljeno, al nemoguće.

Sa ovim istorijskim iskustvom naravno da nam je jasno da je Jugoslavija bila utopija. Mrtva je trka između Srba i Hrvata (najbrojnijih naroda i naroda koji su se između sebe najviše klali) u tome ko će više pljuvati po Jugoslaviji. Jednima je to bila najveća istorijska greška, koju su skupo platiti milionima žrtava, dok su drugi vazda bili potlačeni i jedva su čekali da isteraju ono malo Srba i naprave samostalnu državu koja ima je sad na ponos i diku. Kao i nama naša. Kao uostalom i sve balkanske državice koje su nikle ko pečurke posle kiše. Ne zna se koja je uređenije, bogatija i demokratskija. Ne zna se iz koje mladi više beže glavom bez obzira, mada u tome prednjače ovi što se već nalaze u Evropskoj uniji, dočim ćemo i mi napraviti takav stampedo, čim nas prime. Ali, to je sasvim drugi par rukava.

Ja ne znam ko je tačno jekao:„Svaku Jugoslaviju u mutnu Maricu“. To se pripisuje Vojislavu Koštunici, i mnogo je onih koji tako misle. I ja mislim tako, i verujem da je jugoslovenska ideja mrtva da mrtvija ne može biti. Kao što verujem da se nikad više neće roditi zamisao o zajedničkom životu južnih Slovena na Balkanu. I ne treba. Jedino mi je malo žao tog imena koje je baš lepo zvučalo. Jugoslavija! Kao Atlantida, mitsko ostrvo koje je za jednu noć potonulo u more. Kad prođe dovoljno vremena, i za Jugoslaviju će se pitati da li je uopšte postojala, ili se nama to samo činilo.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Unestite reč ili frazu koju želite da pronađete.