11.10.2018.
Kolumna: Četke & Metle

SADA & OVDE

Preduzetnički duh

Na otvaranju pogona italijanske fabrike Labora Srb u Sremskoj Mitrovici, u prošlu subotu, predsednik Aleksandar Vučić je rekao da su budućnost Srbije mala preduzeća koja nemaju više od 15 zaposlenih. Po ugledu na italijansku regiju Veneto.

– To je ono što mora da bude budućnost Srbije. Treba nam više malih i srednjih preduzeća, da podstaknemo ljude i podignemo preduzetnički duh. Dovešćemo mi u svako mesto veliku kompaniju, investitora, ali nam trebaju i srpski mali investitori, kazao je Vučić.

Predsednik je sto posto u pravu. Naravno da nam trebaju srpski investitori, ali nisam sigurna koliko su Srbi spremni na investiranje. Privatni biznis nije nešto što je na vrhu tabele poželjnih poslova našeg čoveka. Privatluk ovde generalno ima lošu reputaciju. Ne zna se šta je crnje, biti privatnik ili raditi kod privatnika. To je tako iz milion razloga, a samo jedna od njih je socijalističko nasleđe. Meni se čini da nije samo to, nego da tu postoji mnogo dublji razlog koji ja tačno ne mogu da definišem. Možda to ime veze sa glorifikovanjem države, kolektiviteta, neke sabornosti, kojoj valjda kroz vekove težimo, e da bi tako ujedinjeni i sabrani mogli da se odupremo nekom neprijatelju. A mi smo vazda imali neprijatelja. Taj kult zajedništva koji se ovde neguje od obnavljanja srpske države, dakle od početka 19. veka, a posebno kult svemoguće države, nikako ne pogoduje preduzetničkom duhu. Podizanje preduzetničkog duha, kako to priželjkuje predsednik Vučić, je dug i ozbiljan društveni proces. I neće se taj duh podići tako što će se smanjiti porezi na početni biznis, niti će on biti jači zbog povoljnijih kredita. Jok. Taj duh će se možda podići ako budemo afirmisali individualnost nasuprot kolektivitetu.

Kažem možda. A možda ni tada. Jer, da se ne lažemo, nisu svi ljudi jednaki niti svi imamo iste ciljeve. Nekom je cilj da radi malo i živi od danas do sutra, nekom je cilj da ne radi ništa, a živi dobro. Nekom je cilj da radi mnogo i zaradi još više. E ti poslednji su po svom duhu preduzetnici, ali koliko ih zaista ima? Većina preduzetnika koje poznajem je to postala silom prilika. Retko ko je ustao jedno jutro, umio se, popio kafu i rešio da se bavi privatlukom zato što mu se baš tako hoće. Šipak rano. Najveći deo je počeo iz nužde.

Tako da podizanje preduzetničkog duha nije posao od danas do sutra. Na tome treba ozbiljno raditi. Za početak možda ne bi bilo loše da se skine anatema sa privatnika koju oni nezasluženo nose veće decenijama. Društveno priznanje i valorizacija ni slučajno nisu proporcionalni koristi koju privatni sektor obezbeđuje društvu i državi. Ovde je većina privatnika poistovećena sa lopovima, izrabljivačima radničke klase (koja je uvek poštena i nevina) i utajivačima poreza. Da se ne lažemo. Takav je u globalu odnos i društva i države, u vidu raznih institucija, prema privatnicima.
Privatnik u Srbiji nije na dobrom glasu. Zasluženo ili nezasluženo, ne znam. Znam samo da san o državnom poslu sve manje može da bude ispunjen. I ma koliko se trudili i upisivali i preletali iz partije u partiju, sve manje će to vredeti. Ostaju vam samo privatnici. Državica koga je prigrlila, prigrlila je. Ostali, ćao.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Unestite reč ili frazu koju želite da pronađete.