Izvestan pogled

Čemu služe PR službe

Novinari su navikli da im se svašta dešava na terenu, pa je jedna glupost (da li je u pitanju namera, ili je u pitanju čisti ošljarluk, teško je reći, ali pre liči na ovo drugo), prošla gotovo nezapaženo. Kao što su mediji već objavili. Predsednik Aleksandar Vučić je „iznenada“ radno posetio Mesnu industriju „Srem“ u Šidu, čime je na poseban način dao priznanje ministru poljoprivrede Branislavu Nedimoviću, koji je nedavno ugovorio povećanje kvote izvoza junećeg mesa za Tursku. Bio je tu svako ko treba da bude u takvoj prilici, uglavnom zvani, jer se nezvan na ovakve priredbe ne ide. Nisu zvani jedino novinari. Koji su bili na broju, jer žurnalisti su ti čudan soj ljudi; banu i nepozvani, informišu se o događaju sa raznih strana. A tu su i tzv. PR službe, osim kad nisu.
Hoću da kažem da od čitave te novinarske bulumente, nije bilo nikoga ko je za događaj saznao od službi koje rade PR poslove za predsednika Opštine Šid. Kako? Novinarske veze rade po inerciji, ali je čudno da niko iz Šida nije smatrao za shodno da na događaj pozove predstavnike lokalnih medija. Naravno, postoji čitava armija službenih novinara koja prati rad Predsednika. Takvi se na specijalan način obaveštavaju o događajima. Ali, postoje i oni lokalni mediji, koji očekuju da im glavni izvor informisanja bude PR služba lokalne sredine. Koliko znamo, PR stručnjaci nisu specijalisti za piljarske poslove, kao što se (retko doduše) pojedini i ponašaju.
Predsednik Vučić je više puta boravio kao gost u Sremu i novinari su uvek o tome uredno bili informisani od strane PR službi. Nikad se to nije svodilo na ono, „svrati ako čuješ…“ i slično. Ne dolazi predsednik svaki dan u goste jednoj opštini, da bi se službe za PR ponašale „kao da nisu kod kuće“.
Posebno me je zbunilo kad sam na terenu video Mariju Jandrić, PR Grada Sremska Mitrovica? Koleginica Jandrić je „pokrila događaj“ po svim pravilima profesije, što se u Šidu ne dešava baš često. Mnogi se još uvek sećaju kakve su probleme imali novinari radeći svoj posao u vreme kada je predsednica Opštine Šid bila Nataša Cvjetković. Mnogi su se osećali kao nižerazredni građani „drugog reda“, tako da je bilo ponekad „sramota“ predstavljati se kao nosilac „časne profesije novinar“. Mislili smo da je to vreme prošlo?
Šid, što je još najzanimljivije ima dvoje zaposlenih u oblasti PR radova. Jedna, Slađana Zečević, dugogodišnja je novinarka koje sigurno ne bi sama smislila takav gaf. Ona jednostavno nije nikoga obavestila, jer joj nije rečeno da treba. Njena koleginica Jovana Lakić, preciznije. Ona kaže da su joj iz kabineta predsednika Vučića rekli da će oni organizovati pozivanje. Mada kaže i da njima nije bilo zabranjeno da jave „svojim“ novinarima. Kao recimo kad se pravi „čobanski ručak, običan“ u Bačincima ili kad drugaričin muž pravi nekakvu privatnu promociju materijala za tovnu prasad.
Nismo dobili zvaničan odgovor na pitanje zašto neko u Šidu smatra da nije dostojno zvati novinare prilikom gostovanja predsednika Vučića. A možda u stvari nema nikakvih tajni? Možda su ljudi iz Beograda računali na poslovičnu lenjost PR službe u Šidu, pa su rešili da stvar preuzmu u svoje ruke, na čelu sa koleginicom Marijom Jandrić. Ima i onih koji tvrde da Vučić nije zadovoljan „nekim stvarima“ u Šidu, pošto je nedavno smenjen i drugi poverenik sa mesta prvog čoveka šidskog SNS-a. A tamo gde gazda nije zadovoljan ne želi da stvar prepusti nepodnošljivoj lakoći ošljarenja PR službe.
Ko pita zašto, neka se seti da je Aleksandar Vučić bio svojevremeno ministar za informisanje. U vreme Slobodana Miloševića.