Jelena Janković, glumica

Kad radiš ono što voliš, nijedan sat nećeš biti na poslu

Kadrovanje u mitrovačkoj kulturi je nezahvalan posao. Ono u najvećoj meri služi za međupartijsko i koaliciono potkusurivanje. Zato u kulturi rade svakakvi likovi, često čak i sumnjive pismenosti, a po pitanju stručnosti obaška. Ako bih po pitanju kulture imao šta da kažem u vezi sa naprednjačkom vlašću, svakako bih istakao primer glumice Jelene Janković, koja je mitrovačko pozorište uspela da vrati kući, među Mitrovčane koji vole pozorišne predstave. Danas mitrovačko pozorište ima dva zaposlena glumca, za razliku od perioda „dosovsko-demokratske vlasti“ kada je u „Dobrici“ zapošljavano sve sem glumaca.
Mitrovačko Pozorište nikada nije došlo na glas, kao recimo Zrenjaninsko, Somborsko, Šabačko. Trajali su njegovi usponi i padovi od momenta kada je u njemu igrala Mira Banjac, pa do ponovnog dobijanja profesionalnog pozorišta. Bilo je to dugo pozorište bez i jednog profesionalnog glumca, da bi u poslednjih nekoliko godina „prohodalo“ onako kako se od njega očekuje. Za to je najzaslužnija današnja direktorka Pozorišta „Dobrica Milutinović“, glumica Jelena Janković. Ovo je priča o njoj.

Da joj mati Vera nije pre dolaska dosovske vlasti nije bila politički angažovana u „suprotnom taboru“, Jelena bi mnogo pre zaigrala kao jedna od samo dva školovana glumca u Sremskoj Mitrovici (sa kolegom Vladimirom Balašćakom, koji takođe nije bio u milosti). Nisu joj dali čak ni da igra na sceni mitrovačkog Pozorišta, pa je svoju diplomsku predstavu o životu Virdžinije pred Mitrovčanima igrala u sali Hrvatskog doma. Ali, ovo je Srbija, a u njoj je moguće i da likovi sa šest razreda osnovne budu galeristi, a kamo li da Pozorište nema glumaca na platnom spisku, među dvadesetak likova nakupljenih godinama po partijsko – burazersko – švalersko – porodičnoj liniji. Neko pametan je shvatio da pozorište bez glumaca ne ide, pa se Jelena našla na čelu ove kuće. Tako je Mitrovica koja od Mire Banjac (posle drugog svetskog rata) nije imala profesionalnog glumca, odjednom dobila čak dva školovana sa akademskim znanjem.
Na mestu direktorke mitrovačkog Pozorišta nalazi se već šest godina, a na moj komentar da je ova kuća živnula njenim dolaskom i da Mitrovčani sada imaju prilike da svako malo mogu da pogledaju neku predstavu, ona kaže:
– Znaš kako kažu ljudi: kad radiš ono što voliš, nijedan sat nećeš biti na poslu.
Kod Jelene je stalno prisutna ambicija da podeli svoja osećanja sa drugima i zbog toga jedino što ne stanuje na daskama koje život znače. Ovih dana Mitrovčani imaju prilike da gledaju gostujuću predstavu iz Beograda „39 stepenika“ (Pozorište „Boško Buha“) i „Javnu ličnost“ u sopstvenoj produkciji Pozorišta „Dobrica Milutinović“. Da je više para, bilo i više sopstvene produkcije. A da Mitrovčani dobro rade, govori i činjenica da je Sremska Mitrovica planirana da bude sledeći domaćin Susreta profesionalnih pozorišta Vojvodine. Kada će to biti još uvek se ne zna, „zahvaljujući“ neozbiljnosti organizatora. Jelena to ovako komentariše:
– Mogu da kažem da je tu na snazi jedna neozbiljnost na prvom mestu, i upravo jedan onako recidiv svega ovoga šta se sa kulturom dešava, i u kulturi. Novi Sad je veći centar i Zzajednica je skup svih pozorišta u Vojvodini, kad vidiš kako je tamo haos, dođe ti da pevaš kako je ovde. Umesto da te ti neke veći centri pouče o maniru poslovanja ako ni o čemu drugom, oni ti daju sliku potpunog haosa – priča Jelena Janković.
U međuvremenu, sa predstavom „Javna ličnost“ Mitrovčani obilaze Srbiju i region.
Poslednji Susret profesionalnih pozorišta Vojvodine održan je u Mitrovici krajem osamdesetih godina, kada je mitrovačkom Pozorištu vraćen profesionalni status. Tada, do dolaska Jelene Janković na čelo ove ustanove, „Dobrica“ je poslednji put ličio na pozorište.
Jelena je završila Akademiju lepih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Petra Zeca. Odmalena je znala da će biti glumica, iz jednostavnog razloga što ništa drugo nije ni htela da bude.
– Oduvek sam išla u tom pravcu: na početku recitovanje, zatim dramske sekcije, oduvek sam maštala o tome. I nikad nije postojala alternativa. Za sve šta si u životu siguran, to mora da bude. Moji roditelji su iz jednog potpuno drugog sveta. Uvek sam više sa mamom razgovarala i imala njenu podršku. To nekako govori o njenoj nekoj širini. Sigurna sam da je mama bila ponosna na mene kada me je prvi put gledala na sceni. Ona je uglavom pokazala svoju veličinu i svoju neograničenost. Jednostavno me je podržala iako nije dovoljno znala o tome, kao što ne zna ni sad. Naravno da ona voli pozorište i da ide na predstave ali još uvek joj nije najjasnije. Otac i nije bio baš presrećan – priča Jelena o svojim počecima i životnom opredeljenju da se odluči za profesiju glumice.
Srećna što je ostvarila svoj san, ne oseća danas bilo kakav odijum prema bivšoj dosovskoj vlasti, koja je odbijala da je zaposli, zbog majke koja je pre 5. oktobra bila na suprotstavljenoj strani u političkom smislu. Jelena odmahuje rukom:
– Sa ove distance, nije to bio nikakav odstrel prema meni. Mislim da nažalost ovde dugo nisu sistemski uređene stvari, a nisu ni sad. Jednostavno, dođe neki mlad čovek, željan pun entuzijazma i ne daje mu se prilika da radi. I ja sam puno stvari u ovom pozorištu radila besplatno, nisam ni pomišljala da mi neko plati. Jednostavno mislim, da je to više bilo neustrojena ta stvar i jedna indolentnost. S tim što je to za jednog mladog čoveka, željnog rada, ubitačno. Kao direktorka, trudim se da budem jako pažljiva prema tim klincima, tim mladim ljudima. Inače, mslim da mi kao narod imamo tu veliku bolest, i da mi toga ne možemo da se rešimo. Kako se menja vlast, odmah nastaje „seča“. Gde su koreni toga, ja ne mogu da se shvatim, ali to je nešto što je naš veliki problem. Jer na taj način jako puno kvalitetnih ljudi u svim sferama života biva odbačeno.
Čekajući da dođe na čelo mitrovačkog Pozorišta, pre lokalnih izbora 2012. Jelena igra svoje najbolje uloge, gostujući u zemlji i inostranstvu. U vezi sa tim su joj i najdraža sećanja:
– Mi smo doživeli jako veliki uspeh u Rusiji. I ja sam se tad osećala jako dobro. Tamo je sistem napravljen tako da imaju čitave akademije za sve oblasti pozorišnog života, npr za kritiku. Mi smo igrali „Raskol Rodiona Romanoviča“, gde sam ja igrala Sonju, po Dostojevskom. I ta uloga mi je jako draga. Većina predstava u Rusiji počinje u četiri. Međutim to u Rusiji da čovek ne veruje, interesovanje je ogromno. Mi smo bili dva puta: u Čeljabinsku (to je na granici sa Sibirom), u Novgorodu, u kući Dostojevskog. Zaljubljena sam u Rusiju. Bio je u mom glumačkom životu i jedan Molijer. To smo radili u Kragujevcu u „Joakimu“. Bila je to laka komedija, ali sam se tu jako dobro osećala. Predstava se zove „Smešne precioze“. Tih uloga ću se često sećati.
Jedna od, još uvek, neostvarenih želja joj da igra Blanš u „Tramvaju zvanom želja“ Tenesi Vilijamsa.
Ambicije su joj da mitrovačko Pozorište jednog dana dobije jedan pravi pozorišni festival, što Sremska Mitrovica, po rečima Jelene Janković svakako zaslužuje:
– Ako dobijem šansu da i dalje ostanem na čelu Pozorišta, ja ću nastaviti ovako kako sam krenula, sa većim ambicijama i ciljevima. Meni je plan da ustrojim u Mitrovici jedan ozbiljan pozorišni festival koji će zaživeti i nadživeti osnivača. Nezavisno od toga, pozorišni susreti su jedne godine ovamo, druge onamo, međutim nama treba naš festival. To je ono što bih pokušala da ostvarim. E, sad kad bi me čovek pitao, pa što nisi to već napravila… Što nisam? Pa ja jednostavno nisam znala šta ću pre. Zatekla sam Pozorište koje osam godina nije imalo premijeru. Insistirala sam na novim produkcijama, na gostovanjima, povezivanju sa dugim pozorištima. Na to je otišlo mnogo novca i mnogo energije.
U međuvremenu, Jelena kad nije u Pozorištu, putuje zato što to voli i piše, zato što za tim oseća neodoljivu potrebu.
– To mi je jedini način da doživim slobodu, jer me ograničenja frustriraju. Da ti otkrijem „tajnu“ zašto se nikad nisam istetovirala, a želela sam to? Zato, jer bi to bilo nešto konačno, a toga, te konačnosti se užasavam -kaže za kraj Jelena Janković.