MALO IZOŠTRENO

Kako je Zapad „iškolovao“ srpsko glasačko telo

Srpski „evropski put bez aleternative“ izložen je ubedljivoj kritici suverenističkih intelektualnih krugova i malih političkih partija desne orijentacije. Kritičari lako dokazuju da proces reformisanja države i društva, koji se kontinuirano odvija od 2000. godine, potkopava stubove suverenosti koji nose samoodrživost identiteta naroda i države, vodi verskom i kulturnom obezličenju i građanističkom racionalizmu, kojim može lako da se politički upravlja iz Brisela. Kritici nema šta da se prigovori, pogotovu što taj građanistički racionalizam obuhvata čak i relativizaciju spoljnih i unutrašnjih granica Srbije, jer je za evroatlantske građanističke entuzijaste nevažno da li će Srbija biti jedinstvena, ako će svi njeni delovi biti u Evropi, pod jednim krovom. U intervjuu za nedeljnik Pečat, prof. dr Milomir Stepić podseća da je i antropogeograf i balkanolog Jovan Cvijić zaključio da Balkan ima evroazijske osobine, pa kaže: „Kakve evropske vrednosti? Evropske kolonijalne sile su etnički očistile čitave kontinente! Moramo imati na umu da je i to evropska „vrednost“, ne samo demokratija, arhitektura, nauka i kultura. Evropski muzeji su puni opljačkane neevropske baštine. Budimo objektivni i pogledajmo kako smo mi civilizacijski kodirani. Ako naspram Zapadne postoji Pravoslavna civilizacija, onda na to gde pripadamo građane Srbije treba stalno podsećati. Uostalom, prema poslednjem popisu stanovništva 2022. u Srbiji 81,05 odsto stanovništva se izjasnilo da je pravoslavne veroispovesti. Pri tome, da ne govorim o srpsko-ruskim civilizacijskim bliskostima.“
Stepić je samo jedan od brojnih intelektualaca kojima pravoslavno-istočnjačka komponenta u srpskoj kulturi daje za pravo da tvrde kako ne pripadamo katoličko-zapadnjačkoj civilizaciji. Oni ne spore da nas evropska humanistička komponenta u našoj kulturi vezuje i sa zapadnom Evropom, ali da to ne daje za pravo ni Briselu, ni svim srpskim vladama posle 2000. godine da reformisanjem obrazovanja i kulture nasilno potiskuju pravoslavlje kao stub opstanka pravoslavno-istočnjačke komponente u srpskom biću.
Ovakav stav prema geopolitičkoj i kulturnoj posebnosti Srbije podržava, prema meritornim istraživanjima i priznanjima same vlasti, ubedljiva većina građana. Samo malo manja većina, ali većina bez ikakve sumnje, smatra da Srbija ne treba da teži prijemu u Evropsku uniju, koja joj otima teritoriju i nasrće na kulturni i verski identitet naroda. Po meritornim istraživanjima, koje i sama vlast priznaje, ispada da vlast svojim entuzijazmom na „evropskom putu“ postupa mimo volje naroda. Ili, kako to Stepić u pomenutom intervjuu kaže, „političko vođstvo šumom, a narod drumom. Volja naroda je kristalno jasna, a nomenklatura uporno to ne uvažava, iako je volja naroda volja Boga“.
Međutim, ta ista većina građana, većina koja ne podržava evroentuzijazam vlasti, uporno podržava vlast, koja predano sprovodi reforme po uputstvima iz Brisela! Iz izbora u izbore, upravo evroskeptičnna većina građana Srbije glasa za evroentuzijazam. Iz izbora u izbore, evroskeptične opcije koje trijumfuju u istraživanjima javnog mnjenja jedva da prekoračuju izborni cenzus, i njihov glas jedva i da se čuje u srpskom parlamentu.
Lideri evroskeptičnih partija krajnje pojednostavljeno objašnjavaju ovu „razrokost“ biračkog tela: kontrolom medija, navodno, postiže se da biračko telo reaguje po komandi. Ali, čak i da su samokritični te ponešto od uzroka nađu i u svojoj neharizmatičnosti i liderskoj prosečnosti, opet ne bismo imali valjano objašnjenje paradoksa. Opet bi nas zbunjivalo očigledno preklapanje ogromne evroskeptične baze sa naprednjačkim evroentuzijastičnim glasačima.
Istraživači javnog mnjenja uglavnom žive od zarađenog, ne vodi ih njihova radoznalost, i istraživanja preduzimaju na zahtev naručioca. A naručioce, izgleda, ne interesuje da u masi građana koji ne žele u EU razdvoje one koji su idejno protiv EU od onih koji su samo ljuti na EU što nas ne prihvata onakve kakvi jesmo. Naručioce takođe ne interesuje da u masi evroentuzijasta razdvoji čiste liberalne evroatlantiste od tradicionalista zagledanih u humanističku Evropu koje više nema.
Pažljiva istraživanja možda bi našla da je odnos zapada prema Srbiji, sa višegodišnjom ekonomskom blokadom, oružanom agresijom i pritiscima na identitet, postigao da se srpsko glasačko telo „iškoluje“ u pretvaranju pred neprijateljem kome ga geopolitičke prilike vode u pritvorni zagrljaj. Takvo glasačko telo je ubeđeno da je srpska vlast iznuđeno na „evropskom putu“ za njegovo dobro. Bezmalo, da se srpska vlast pretvara, jer drukčije ne može da rešava osnovne životne probleme, koji se uvek svode na ekonomske.
Shodno takvom ubeđenju, evroskeptično glasačko telo podržava lidera koji uspešno balansira između uzajamno omraženih istoka i zapada, pružajući zapadu osećaja da je Srbija blizu preumljenja, a istoku računicu da mu baš Srbija bliska zapadu može biti od koristi. Mnogo javnih ličnosti od ugleda, čiji se pogledi neštedimice rabe na televizijama i u podkastima, praktično ugađaju ovoj narodnoj „političkoj školi“: Srbija mora da razvija bliske veze sa SAD, Kinom, Rusijom, i mora da uvek teži Evropskoj uniji, a da nikada u nju ne uđe.
Kao lepa tema za filozofiranje na televizijama i podkastima može da bude pitanje da li geopolitička stvarnost oblikuje politiku Srbije ili je vlast oblikuje koristeći geopolitičku stvarnost. Od Rima do danas neporecivo je da vođe stvaraju uslove u kojima će njihovo vođstvo biti neophodno, i da opozicije stvaraju uslove u kojima će podanici biti razočarani u vođe, pa ovo iskustvo istorije može da posluži kao zgodna mera „oslobođenosti“ prezaposlenih učesnika filozofiranja na televizijama i podkastima.
Kako srpska opozicija nije sačinjena samo od evroentuzijasta, tako je procenat evroentuzijasta u srpskom glasačkom telu manji od broja glasova, koji je srpska opozicija do sada osvajala na izborima. Jedino je desno orijentisana opozicija jasno protiv „evropskog puta“ Srbije, ali ona može sebi da priušti takav komfor jer nema odgovornost vođenja države u geopolitičkom haosu. Samo je srpska prozapadna opozicija bezrezervno entuzijastična, ali se i njoj može da uživa takav komfor jer nema odgovornost vođenja države.
Dragorad Dragičević