19.10.2017.
Intervju

Tihomir Stanić

Učio sam uz mnoge glumce, ali sam kod Dare „doktorirao“

Glumca Tihomira Stanića publika svakako najviše zna iz poznate serije o padu dinastije Obrenović, gde je igrao kralja Aleksandra Obrenovića, ili novije, kao inspektora Marjanovića u seriji „Ubice mog oca“. Međutim, Tihomir je najviše uloga, sigurno preko 100, ostvario u pozorištu. Jedna od tih predstava sa kojom je gostovao u Rumi je „Ljubav, ljubav, ljubav“ kada smo i za naše novine razgovarali sa ovim poznatim glumcem.

M NOVINE: Više puta ste u predstavama beogradskog Ateljea 212 glumili u Rumi, a jedno vreme, na početku karijere, postali ste i član stalnog ansambla ovog poznatog pozorišta.
TIHOMIR STANIĆ: Ja sam u Atelje došao 1986. godine i tada sam tamo igrao svoju prvu predstavu „Pred ogledalom“, a godinu dana kasnije dobio sam stalni angažman. Inače, moja prva predstava je bila u SNP u Novom Sadu, gde sam i diplomirao. Tamo sam igrao 1981. godine, za otvaranje SNP, predstavu „Bolna zemlja“ Dejana Mijača, a gostovao sam u beogradskim pozorištima. Dobio sam ponudu da pređem u Atelje, tada je Muci Draškić bio upravnik Ateljea, zaista veliki upravnik. Posle dvadeset godina sam i dao otkaz u Ateljeu, imao sam i sukobe sa njim, ali to ne menja činjenicu da je on bio veliki čovek. Taj tekst za predstavu „Pred ogledalom“ pisala je Ivana Dimić, dobitnica NIN nagrade, tu sam igrao Andreju Belog, velikog pesnika.

U predstavi „Ljubav, ljubav, ljubav“ igrate sa Darom Džokić koja je i sama od početka svoje karijere u Ateljeu 212.
I ovde smo par, „šlepa se“ Dara uz mene, ona je malo starija /smeh/ učio sam uz mnoge glumce Peru Kralja, Đuzu Stojiljkovića, Žigona, Ljubu Tadića, ali sam kod Dare doktorirao, ona je moj mentor doktorskih studija. Ona je značajna i ozbiljna glumica, uz to savršen partner i generalno, zahvaljjući njoj sam za mene, ne znam kako to izgleda za publiku, ostvario vidan i osetan profesionalni pomak – naravno i kroz godine igranja, zrelosti i iskustva, ali i zahvaljujući Dari koja je jedan od partnera koji su bitno uticali na moje glumačko sazrevanje.

Imali ste veliki broj uloga u pozorištu, mnogo više nego na filmu ili TV, kako se opredeljujete za uloge?
Vaše uloge vas uvek nađu. Davno sam shvatio da ni za jednom ulogom ne treba čeznuti ni žaliti, svako odigra svoje uloge, a one koji su drugi odigrali su bile njihove, njima namenjene. U veliki broj uloga sam ja uskočio, nisam ih dobio u startu, nego je neko odustao, pa su zvali mene, jer sam bio poznat kao neko ko za kratko vreme može da savlada tekst i ulogu. Onda se tako ljudi navade, pa kad im je gusto, onda mene zovu. To mi je ranije predstavljalo veliki izazov, sad već ne i već dugo to ne radim. Uskočio sam tako i u „Mrešćenje šarana“, imao sam snimanje do pola osam, a u osam je bila predstava, i odigrao sam je. Više ne bih smeo da rizikujem i ne oslanjam se više na to što navodno mogu brzo da naučim tekst, nego se bogami, pripremim, jer nemam više ni tu koncentraciju, hrabrst na kraju krajeva, ni tu lakomislenost mladosti. Sa svima nama je tako.

U Brazilu ste dobili glumačku nagradu za ulogu u filmu „Neprijatelj“ – to je neki zanimljiv, gotovo egzotičan podatak iz Vaše karijere.
Ja sam ponosan na tu ulogu, a i kod nas sam dobijao neke nagrade za tu ulogu. Lepo mi je bilo jer nisam ni znao za taj festival, film je otišao tamo i lepo je kada dobijete nagradu negde gde vas niko ne zna. Mi smo mala sredina i ja nekad unapred mogu da predvidim sve nagrade na nekim festivalima, kada vidim ko je u žiriju. Ko je s kim išao u školu, ko se s kim zabavljao, za koga misle red je, koga treba sad – nisu nagrade neka objektivna slika vrednosti, ali je lepo dobiti ih. Ako ostane film i ako to nešto vredi, onda to vredi bez obzira da li je to neki žiri nagradio ili nije. U pozorištu mi nemamo tu sreću da ono što je dobro i kvalitetno, bude sačuvano. Nema više ozbiljnih kritičara, a kada bi se vratili u prošlost, možda ni njihovi savremenici njih nisu doživljavali kao kvalitetne, to je sve baš relativno. Ostane neko sećanje u publici, neko uzbuđenje, neki uzvišeni trenutak koji se desi između publike i glumca ponekad, to pamti telo i to ostane negde. Šta je u suštini bitno u našoj umetnosti? Da sačuvamo tu radost igre i da tražimo, dok igramo neko lično zadovoljstvo i ličnu satisfakciju , jer ako toga nema, sve ostalo je, mučenje i besmisleno potpuno.

Da li ste pobornik da se neke dobre predstave snime za TV, kao što možemo da vidimo da je slučaj sa nekim starim predstavama koje se emituju na RTS 2?
Dobro je da se snimi, da ostane nešto kao trag, ali to nema veze, snimak pozorišne predstave je kao sladoled kroz staklo, nema ukusa, nema mirisa. Zato je pozorište primamljivo i glumci ga vole, zato što je to trenutak, to je samo pitanje tog trenutka. Večeras je ova predstava jedinstvena, taj spoj publike, ljudi, kao i glumački, u međusobnim odnosima, ta neizvesnost i mogućnost da se desi nešto veliko i lepo ili ne, to je ono što je privlačno. Naravno postoji i jedan profesionalni standard koji smo dužni da ispunimo, ali to je samo standard i kada bi ostalo samo na tom profesionalnom odnosu, onda je to ništa. Ali ta šansa da se nešto desi, da varnica zaiskri i da ona zapali neku vatru u srcima publike – zbog te šanse vredi se baviti ovim poslom.

Ipak ste široj publici poznati po serijama i ulogama kao Aleksandar Obrenović i sada inspektor Marjanović u krimi seriji „Ubice mog oca“. Da li ćemo u narednoj sezoni otkriti da li je inspektor više pozitivan ili negativan lik?
Tek se sad zamutilo oko tog lika, ja nikad nisam pretpostavljao da ću igrati nekog tako „zeznutog“, tako nekog opasnog policajca, to nije u mojoj prirodi i nije bilo na listi mojih želja. Ja nisam hteo da igram ranije u TV serijama i TV sam doživljavao kao neku konfekciju – kao velike robne kuće, stotine istih odela, samo različiti brojevi. Ja nisam voleo da gledam ni serije jer me gledanje jedne epizode obavezuje da gledam i druge. Kao mlad glumac sam odbio jednu veliku ulogu u jednoj značajnoj seriji, jer sam čuo da će biti 50 nastavaka, mislio sam kada ću imati vremena za probe, možda je to bila zabluda, možda sam pogrešio. Znam da je Ružica Sokić pričala da, kada se ja jednom dokopam TV neću se skidati sa nje, i sada sam evo snimio i seriju „Psi laju vetar nosi“ sa Radošom Bajićem i njegovom kćerkom koja je režirala i uskoro počinje emitovanje. Čuo sam da je TV već zainteresovani i za drugu sezonu, a priča se i da ćemo snimati i treću sezonu „Ubice mog oca“, pojaviću se i u „Vojnoj akademiji“ u četvrtoj sezoni, tako da sam sad postao prevashodno televizijski glumac što nikad nisam hteo, ali prija mi. Te dve serije trebalo bi da se pojave gotovo istovremeno, a ja se zezam jedino što im je zajedničko je boja mog glasa, jer to ne mogu da promenim.

U poslednje vreme o pojedinim glumcima se više govori zbog nekog političkog angažmana i izjava na društvenim mrežama. Šta mislite o tome, kao i sve popularnijim tvitovima, koji su posebno popularni posle pobede Donalda Trampa?
Ja sam na fejsu, to koristim za promociju ličnu, kao i promociju Cepter proizvoda, ja sam njihov promoter, a radim i kao profesor na Akademiji umetnosti od ove godine, dakle, radim kao konj. Odavno je sve postalo vulgarno, neću sebi više dozvoliti ni jedan politički komentar, lepši mi je život i dostojanstveniji bez toga, bez obzira što mnogo zavisimo od ovog što zovemo politika, to je postalo svakdonevno blaćenje jednih i drugih. Ja sam se tu petljao ranije, ali sad bih voleo da ostanem što dalje od politike, ne interesuje me više političari, ponašam se kao da su iz neke druge zemlje.

Imate i svoju producentsku kuću, ima li tu nekih aktivnosti?
Imao sam producentsku kuću sa najmlađim bratom koji je umro i od 2013. godine nisam proizveo nijedan film. Hteo sam da radim film o Jasenovcu, odustao sam od toga, jer nisam dobio nikakvu podršku, mnogo sam tu izgubio snage, vremena i živaca, mislim da sam se u toj nameri odužio svom poreklu i kraju u kojem sam odrastao, sad sam samo glumac. Imam dve kćerke, jedna je nedavno diplomirala na filozofiji, ona mi je savetnik, nju slušam. Mlađa kćerka kaže da će biti glumica, sada ima 13 godina.

Mnogi glumci kažu da ne žele da im se deca bave glumom. Kakav je Vaš stav?
Ja imam sa njom imao polemiku. Insistiram da joj ja budem profesor, a ona ne želi, da ne kažu tata joj je profesor, a ja kažem da će to svakako reći. Bolje ja da te naučim, nego neko drugi, jer ja znam najbolje. Stvarno bih voleo da je ubedim da joj ja budem profesor, nemam ništa protiv i voleo bih da joj pomognem, da ne mora da savlada sve nepoznanice i prepreke koje sam ja morao. Ja sam došao iz sela, nikad nisam bio u pozorištu, tek na drugoj godini sam se usudio da uđem i odgledam predstavu. Licemerno bi bilo da ja kažem pa idi ti sama, sama se spremi, pa ako prođeš, valjda ja vidim da li talentovana, a mislim da jeste. Gluma je zanat, ranije su se zanati nasleđivali, pa je prirodno da i jedno moje dete bude glumac. Moj otac je bio nesrećan što nijedan od nas nije postao učitelj, a ako se vratim u produkciju i treba mi neka mlada glumica, neću ni praviti kasting, odmah ću joj dati ulogu.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Unestite reč ili frazu koju želite da pronađete.