Први мај и друге заблуде

Мени уопште није јасно зашто је у Србији Први мај и даље државни празник који се слави нерадно? То ме подсећа на глупу ситуацију када се након распада СФРЈ овде још десет година славио 29. новембар као Дан републике, дан државе која уопште није постојала. Али, то ником није сметало, шта више, добро дођу нерадни дани, ма шта био повод.
Није ствар у томе што се Први мај слави углавном на излетиштима, што га славе клинци који се скупе, пеку роштиљ и пију пиво. Свако је слободан да државни празник прослави како хоће. Па макар и не знао у част чега се опио и најео ћевапа.
Ствар је у томе што држава деценијама уназад гледа кроз прсте инвеститорима и власницима капитала када је у питању кршење права радника, која спадају у основна људска права, а лицемерно у календар државних празника ставља и Међународни празник рада. Шта се може повезати са празником у српској индустрији, ако тако нешто уопште постоји? И шта се ту може славити?
У економији влада закон понуде и тражње. Тај закон је немилосрдан и тешко може да се нађе механизам који га може анулирати. И кад се нађе неки начин, то може бити само краткотрајно и веома ограничено. Елем, Србија је сиромашна земља која стално кубури са мањком капитала и вишком незапослених радника. Што значи да је понуда радне снаге на тржишту велика, а тражња за њом мала, што аутоматски значи и да је ценa исте те радне снаге мала. И то је чињеница. Све остало што бисмо даље развијали су финесе. Кад једна земља плаћа сувим еврима да неко, било ко, дође и отвори фабрику, онда је свима јасно колико је сати. Ту среће за радничку класу нема.
Са друге стране, ни инвеститори, упркос свему, нису баш задовољни радном етиком Срба. Чује се да су неки готово шокирани бројем отворених боловања. Биће да су та боловања један од разлога запошљавања преко агенција. Не тврдим, али има индиција. И тако, кад се све сабере и одузме, нико овде баш не пева од среће. Ни радници, а ни инвеститори који су овде донели белосветски шпекулантски капитал и који су наумили да нам одеру кожу с леђа. То дерањe им баш не иде тако глатко, како им је обећано, или како су се надали. Биће ту повуци потегни.
Имам утисак да је овде транзиција завршена. Прешли смо из социјалистичког у капиталистичко уређење. Социјалистичко је остало само у јавним службама и јавним предузећима и установама. Они су остали замрзнути негде у 1988. години, рецимо, и баш их брига. Нису ни чули за капитализам и транзицију. Ми остали, који смо осуђени на приватни сектор можемо да им завидимо и да их мрзимо. И да им пљунемо под прозор.
Међутим, лако је кукати и нападати капитализам и капиталисте. Тога смо се у школској лектири ономад начитали. Као, сиромашни су увек били поштени, пуни врлина и идеала, а богати покварени и неморални. Није него.
Тако и овде, инсистира се на томе да страни инвеститори експлоатишу, додуше, експлоатишу и домаћи, али нису сад интересантни, мале плате, пуно се ради, мобинг… А није та слика баш тако црно бела. Има ли задовољних радника запослених у страним компанијама? Наравно да има. Има оних који раде и који су задовољни и платом и условима рада. Не жале се, не отварају боловања. То су они који су радили много теже послове пре него што су се докопали неке фабрике. Који су се нармбачили по туђим (и својим) њивама, копали, брали, које је сунце пржило од јутра до вечери за обичну надницу. Који знају шта је рад, шта је зарађени динар и који цене посао у фабрици (само да не пече звезда по цео дан). Посао на ком си плаћен онолико колико си урадио. Они имају своју рачуницу и сматрају да су добро прошли. Наравно, да не буде забуне, борба за веће плате, боље услове рада и живота мора бити непрестана. Ту нема стајања. Јер, ако не буде борбе, ако сами себи не отмемо више права и више слободе, завршићемо као момак са фотографије. Фигуративно, али богами и стварно.