Vidomir Pavlović, žrtva porodičnog nasilja

Logor iz kojeg ne možeš pobeći

U sklo­pu ovo­go­di­šnjeg Fest for­var­da, Film­ski cen­tar Sr­bi­je je na­kon de­set go­di­na or­ga­ni­zo­vao „Kon­ven­ci­ju bi­o­skop­skih pri­ka­zi­va­ča i distributera Sr­bi­je”. Kon­ven­ci­ji, ko­ja je odr­ža­na 2. i 3. mar­ta, pri­su­stvo­va­li su pred­stav­ni­ci bi­o­sko­pa ši­rom Sr­bi­je, film­ski di­stri­bu­te­ri, pred­stav­ni­ci Mi­ni­star­stva za kul­tu­ru, Pri­vred­ne ko­mo­re Sr­bi­je i fon­do­va ko­ji po­dr­ža­va­ju i sub­ven­ci­o­ni­šu rad i pro­gram bi­o­sko­pa. Na ovoj kon­ven­ci­ji pred­sta­vio se i film Igo­ra Čo­la­ka „Smrt oče­va po­gle­da“ po isti­ni­toj pri­či Mi­trov­ča­ni­na Vi­do­mi­ra Pa­vlo­vi­ća u pro­duk­ci­ji Bu­ba­ma­ra pro­dakšn.
Film je sni­mljen po auto­bi­o­graf­skoj knji­zi Vi­do­mi­ra Pa­vlo­vi­ća u ko­joj se autor hra­bro su­o­čio i po­de­lio sa či­ta­o­ci­ma sve uža­se i ko­šma­re ko­ji su obe­le­ži­li nje­go­vo od­ra­sta­nje u po­ro­di­ci sa agre­siv­nim ocem i ne­moć­nom maj­kom. Iz­da­vač knji­ge je Pro­me­tej iz No­vog Sa­da.
Film je is­pri­čan iz per­spek­ti­ve de­te­ta ko­je je pre­tr­pe­lo po­ro­dič­no na­si­lje. Ja­ko sna­žne i upe­ča­tlji­ve sce­ne gde de­te i maj­ka stra­da­ju od oca na­sil­ni­ka iza­zi­va­ju ja­ke emo­ci­je i prot­ka­ne su to­kom ce­log fil­ma. Ka­ko ka­že autor knji­ge Vi­do­mir, ko­ji u fil­mu glu­mi svo­ga oca Mo­mi­ra, nasilje je tr­peo od ka­ko je znao za se­be. Nje­gov otac bio je al­ko­ho­li­čar, a on, ta­da još ne­ja­ko de­te, če­sto pu­ta se za­pi­tao za­što se ovo baš nje­mu i nje­go­voj maj­ci de­ša­va. A maj­ka kao maj­ka, tr­pe­la je ba­ti­ne, ću­ta­la, na sve mo­gu­će na­či­ne po­ku­ša­la da sa­kri­je da kom­ši­je ne vi­de, da sa­ču­va de­te. De­tinj­stvo sva­kog de­te­ta bi tre­ba­lo da je is­pu­nje­no naj­lep­šim ose­ća­nji­ma i da ga se se­ća­mo sa ra­do­šću. Vi­do­mi­ro­vo ni­je bi­lo takvo. Pr­va po­mi­sao na po­vra­tak u de­tinj­stvo je­ste sli­ka ka­da su se on i nje­go­va maj­ka Lju­bi­ca skri­va­li u ku­ku­ru­zi­ma u nji­vi ne­da­le­ko od ku­će, kad je otac bio pi­jan. De­ca kao naj­ra­nji­vi­ja po­pu­la­ci­ja če­sto bi­va­ju žr­tve na­sil­ni­ka, ka­ko u dru­štvu ta­ko i u sre­di­ni ko­ja bi po svim normativima tre­ba da im pru­ža ose­ćaj sto­po­stot­ne si­gur­no­sti i bez­bed­no­sti. Po­seb­no za­bri­nja­va či­nje­ni­ca da je sve vi­še de­ce ko­ja su pre­tr­pe­la ne­ki vid na­si­lja upra­vo u ta­kvoj sre­di­ni od­no­sno u kru­gu svo­je po­ro­di­ce. Zlo­sta­vlja­nje de­ce je pre­ma sa­vre­me­nim kon­cep­ci­ja­ma po­sle­di­ca na­si­lja u po­ro­di­ci ko­je spa­da u naj­te­že ob­li­ke tra­u­mat­skog is­ku­stva iz de­tinj­stva sa traj­nim po­sle­di­ca­ma po ce­lo­ku­pan, po­seb­no emo­ci­o­nal­ni, raz­voj de­te­ta.
– U fil­mu je sve auten­tič­no. Ura­dio sam sve to, ne ka­ko bi se­bi po­mo­gao, ne­go svoj de­ci ko­ja pre­ži­vlja­va­ju to što sam ja pre­ži­veo, za­to sam i na­pi­sao knji­gu. U to vre­me ni­smo ima­li ni­ka­kvu po­moć, ni So­ci­jal­ne slu­žbe, ni Po­li­ci­je. Ta­da na­si­lje u po­ro­di­ci ni­je bi­lo ni za­kon­ski regulisano, u to vre­me su svi bi­li pre­pu­šte­ni se­bi. Ovim smo hte­li da po­ka­že­mo da nad­le­žne slu­žbe mo­gu mno­go da po­mog­nu. Znam ka­ko je de­ci ko­ja tr­pe na­si­lje, zbog njih sam na­pi­sao knji­gu. Sve to tre­ba pre­ži­ve­ti. Kri­vim čak ma­lo i ma­mu ko­ja je ne­pra­vil­no raz­mi­šlja­la u ta­kvim si­tu­a­ci­ja­ma. Je­ste otac bio opa­san, a ona ni­je ima­la po­moć ni sa či­je stra­ne. Mo­ja ma­ma i že­ne tih go­di­na bi­le su ta­ko vas­pi­ta­va­ne.
Ne pam­tim da se ne­ka že­na iz tog do­ba ra­sta­la, to je ne­ka­ko bi­lo nor­mal­no da muž do­đe ku­ći pi­jan i is­tu­če že­nu. Hri­šćan­ski je pra­šta­ti, ja sam svom ocu sve opro­stio – ka­že Vi­do­mir, autor knji­ge.
On je bi­lo žr­tva na­si­lja di­rekt­no, ali i in­di­rekt­no, pre­ko maj­ke. Otac je tu­kao maj­ku pred njim. U fil­mu ga čak jed­nom na­zi­va “tim čo­ve­kom“, gde se već iz­gu­bi­la ta po­ro­dič­na nit. De­tinj­stvo, od­ra­sta­nje i ško­lo­va­nje bi­li su ve­o­ma te­ški za nje­ga. Ni­je imao de­tinj­stvo kao osta­la de­ca, ži­veo je bez osnov­nih ži­vot­nih uslo­va, ku­pa­ti­la, či­ste vode, po­ste­lji­ne a ne­ret­ko i hra­ne. Iz ško­le pam­ti sa­mo ru­žne stva­ri, če­sto su ga deca vre­đa­la, po­ni­ža­va­la i be­ža­la od nje­ga, jer ni­je imao šta da ob­u­če i obu­je, pa je čak se­dam da­na išao bos u ško­lu. Ka­že da ga je više bo­le­lo kad otac tu­če maj­ku ne­go nje­ga. Se­ća se, da se je­di­ni put kom­ši­ja ume­šao ka­da je otac hteo da ga uda­ri dr­ve­nom le­tvom, i da ga je spa­sao si­gur­ne smr­ti. Če­sto je na­go­va­rao ma­mu da po­beg­nu od nje­ga a ona ni­je sme­la, jer se pla­ši­la da će ih na­ći gde god da odu u Mitrovici. U ku­ći je vla­dao kon­stan­tan strah. Na­neo mu je, ka­že, psi­hič­ki i fi­zič­ki bol. Vi­do­mir ka­že da su mu se pre­pli­ta­la ose­ća­nja iz­me­đu mržnje, ka­da tr­pi na­si­lje i lju­ba­vi, ko­ju mu je pru­žao otac ka­da je bio tre­zan. Iz­nad sve­ga, Lju­bi­ca, sma­tra da ju je muž vo­leo i da je pi­će kri­vo za sve što se de­ša­va­lo, jer da ni­je bi­lo pi­ća, on bi bio dru­gi čo­vek. Otac mu je umro ka­da je on imao 30 go­di­na. Na kra­ju mu je sve opro­stio. Cilj na­pi­sa­ne knji­ge je­ste da se po­dig­ne svest svih in­sti­tu­ci­ja ko­je mo­gu da po­mog­nu, da bu­du an­ga­žo­va­ni­je i da se že­ne osna­že i da pri­ja­ve na­si­lje. Ra­ni­je, dok za­kon ni­je bio do­bro ure­đen, ova­kve stva­ri sma­tra­le su se ne­kom vr­stom po­ro­dič­nih pro­ble­ma.
Sta­ti­sti­ke po­ka­zu­ju da na­sil­ni­ci mo­gu bi­ti mu­škar­ci bi­lo ko­je pro­fe­si­je, ni­voa obra­zo­va­nja, ma­te­ri­jal­ne si­tu­a­ci­je, na­ci­o­nal­no­sti.  Naj­če­šće se na­sil­ni­ci ne mo­gu pre­po­zna­ti, jer su u svom mu­škom ili pro­fe­si­o­nal­nom dru­štvu pri­hva­će­ni, pa se če­sto ka­že: “U se­lu je med, a u ku­ći jed”. Za­što že­na osta­je sa na­sil­ni­kom? Za­to što je ni­ko ne po­dr­ža­va, ima strah od na­sil­ni­ka, ne­ma do­volj­no pri­ho­da, što ne­ma gde da ode, ima de­cu, što za­to što se sti­di ono­ga šta će lju­di mi­sli­ti, što je emo­tiv­no za­vi­sna od part­ne­ra, bri­ne o na­sil­ni­ku, što ve­ru­je da će bi­ti bo­lje.
Za­što je film sni­mljen iz deč­jeg ugla?
– Shva­tio sam da deč­ji ugao ima sna­gu. Ni­je bi­tan ni na­sil­nik ni maj­ka žr­tva, sa­mo deč­ji po­gled. Film je na­me­njen ka­ko na­sil­ni­ci­ma, ta­ko i sre­di­ni, ali i maj­ka­ma žr­tva­ma. Po­treb­no je da film iza­zo­ve emo­ci­je i na taj na­čin se ser­vi­ra­le in­for­ma­ci­je. Da na vr­lo upe­ča­tljiv na­čin edu­ku­je sve. Vi­do­mi­ro­va mi­si­ja je ja­ko ple­me­ni­ta, to što je ura­dio je ve­o­ma hra­bro – do­da­je Igor Čo­lak, re­di­telj ovog fil­ma.
Ka­ko je kra­jem pro­šle go­di­ne ob­ja­vio N1 u pro­te­klih 10 go­di­na u Sr­bi­ji je zbog po­ro­dič­nog na­si­lja na­stra­da­lo 314 že­na, dok je od po­čet­ka 2016. go­di­ne naj­ma­nje 16 že­na ubi­je­no. Po­ra­ža­va­ju­ća sta­ti­sti­ka mo­ra da se pre­ki­ne. Nad­le­žne in­sti­tu­ci­je bi tre­ba­le da bu­du br­že i efikasnije, a že­ne sprem­ni­je i hra­bri­je da se od­lu­če da pri­ja­ve sva­ku vr­stu na­si­lja. Ono če­ga če­sto ni­su ni sve­sne je da će uvek ne­ko bi­ti uz njih i da ne tre­ba da tr­pe, jer že­na če­sto za­bo­ra­vi ko­li­ko vre­di.