Zakon o javnom informisanju i internet portali

Lako (ne)dokaziva istina

Zakon o javnom informisanju pod medijima podrazumeva dnevne i periodične novine, servis novinske agencije, radio-program i televizijski program i elektronska izdanja tih medija, kao i samostalna elek-tronska izdanja (uređivački oblikovane internet stranice ili internet portali), a koji su registrovani u Registru medija.
Da li je Zakon o javnom informisanju primenjiv podjednako za sve vrste medija? Da li su elektronski me-diji, a pre svega internet portali u boljem položaju u odnosu na tradicionalne, štampane medije?
Naime, u Osnovnom sudu u Sremskoj Mitrovici trenutno se protiv novinara jednog portala vode tri sudska postupka povodom tvrdnji koje je taj novinar izneo u tekstovima objavljenim na portalu.
Zanimljivo je to što u sva tri slučaja novinar portala tvrdi da sporni tekstovi koji su predmet tužbe ni-su autentični, već da su ih tužioci izmenili kako bi ga „degradirali, opljačkali i kopromitovali u javno-sti“.
M novine nisu sud da se bave time ko je od zaraćenih strana u pravu, to je posao sudije koji vodi postupak. Nas je zanimalo koliko je zaista moguće utvrditi autentičnost određenog teksta na nekom internet porta-lu. Jer za razliku od elektronskih medija, kod štampanih stvar je veoma jasna i čista. Ukoliko neko tuži novine, kao dokaz se dostavlja tekst čija se autentičnost ne dovodi u pitanje. Sa druge strane, stanje u elektronskim medijima, tačnije na internet portalima veoma je haotično i u nedovoljno informatički pismenoj Srbiji mogućnosti za zloupotrebe su mnogo veće. Poslednjih godina se povećao broj korisnika interneta, naročito sa pojeftinjenjem i omasovljenim korišćenjem mobilnih smart uređaja (telefona i tableta), pa su se samim tim i neke pojave iz svakodnevnog života prelile i na internet.
Dr Vladimir Stanojević, sudski veštak za oblast informacione tehnologije objašnjava da tekstovi ili bilo kakvi drugi sadržaji u elektronskom obliku osim što postoje ili ne postoje, imaju još jedno svojstvo a to je „vidljivost“.
– Dakle, ako nešto nije vidljivo (bar ne „golim okom“), ne znači da to i ne postoji. U slučaju da se na inter-netu na nekom javnom sajtu objavi neki sadržaj, moguće je napraviti njegovu digitalnu, apsolutno identič-nu, kopiju prostom operacijom snimanja tog sadržaja. Utvrđivanje kredibilnosti tj. originalnosti tog sa-držaja, tj. potvrditi ili opovrgnuti njegovu autentičnost je veoma kompleksan posao i opis svih parameta-ra i radnji za utvrđivanje toga je veoma dugačak. Ukratko, da moguće je primenom forenzičkih tehnika po-tvrditi ili opovrgnuti autentičnost ovako pribavljenih sadržaja – kaže Stanojević.
On navodi da iskustva iz prakse pokazuju da slučajevi izmene elektronskih sadržaja na internetu su lak-še ili teže, ali generalno skoro uvek dokazivi, jer „svaka aktivnost se beleži na više načina tj. mesta, i praktično je nemoguće sakriti tragove takvih aktivnosti, ukoliko se iste dese“.
– Pojednostavljeno rečeno, nema te „rukavice“ koja će pomoći nekome u nekoj „skrivenoj radnji“ na interne-tu da ne ostavi baš nijedan svoj „otisak prsta“ bilo na putu ka ili od „mesta zločina“ ili na „mestu zloči-na“. Svaka aktivnost na računaru ili internetu se beleži na više mesta potpuno automatski iz raznora-znih razloga, čak i bez implementacije nekih posebnih mehanizama za to. Ako se radi o pristupu lokalnom računaru, uvek se može utvrditi datum, vreme kreiranja i izmene određenog podatka. A ako se radi o „uda-ljenom pristupu“ (npr. preko interneta) uvek se može utvrditi datum, vreme aktivnosti kao i lokacija, tj. identitet onoga ko je pristupao nekom internet resursu. Od ovoga postoje naravno izuzetci, ali su veoma retki, pa se uopšteno može prethodno rečeno uzeti kao pravilo. To naravno ne znači da se veštak može olako oslanjati na ovo pravilo, već to znači da po pravilu veštak može (a u slučaju izuzetaka ne može) utvrditi prethodno navedene činjenice. Suština je da je u „digitalnom svetu“ sve crno-belo. Nema pro-stora za paušalno tumačenje konkretnih informacija – kaže dr Stanojević.
Na konstataciju autorke ovih redova da problem predstavlja i to što dobar deo sudija i advokata nije do-voljno „informatički pismen“, Stanojević kaže:
– Što se tiče „informatičke pismenosti“ sudija i advokata, naravno da su ljudi onoliko „informatički pismeni“ koliko i sami koriste računare i nove tehnologije i to je u zadnje vreme sve više slučaj, tako da ja još nisam video slučaj u kome sudije ili advokati ne razumeju predmet spora ili nalaz. Savršeno je normalno da oni ne mogu da cene ispravnost nekog dokaza ako je isti u elektronskom obliku i zato tu ocenu prepuštaju veštacima, kao i u oblastima medicine, saobraćaja itd. Tu nema nikakve razlike – navodi dr Vladimir Stanojević.
Postavlja se pitanje kako je moguće da tri osobe, koje se možda i ne poznaju, tuže novinara nekog portala i da taj isti novinar tvrdi da u sva tri različita postupka oni pokušavaju da „prevare“ sud podmetanjem la-žnih dokaza i na taj način žele njega da diskredituju? Tuženi se u sva tri slučaja brani na isti način, a pri tom su sudije u nedoumici oko dokaza koje je dostavila i jedna i druga strana. Kako će biti rešeni po-menuti sudski procesi uskoro će biti poznato.
Štampani mediji svakako su podložniji kritici, kontroli i sudu. „Tragovi“ koje ostavljaju štampani medi-ji su vidljiviji, duže se pamte i duže ostaju u sećanju. Uvek možemo lako da se vratimo nekom sadržaju koji ima svoj štampani oblik.
– Sve veći broj ljudi je „angažovan“ na internet tehnologijama bilo profesionalno ili privatno, i po-znavanje toga i svest kod ljudi spontano raste, samim tim i shvatanje da se svako može pozvati na odgovor-nost, ako je ima ili neko tako smatra, i pred sudom tretirati takve pojave u istoj ravni kao da se radi o štampanim medijima. Sada već imamo uveliko „digitalni potpis“, elektronske sertifikate koje privreda i građani koriste za e-servise kao e-porezi, e-uprava itd. Elektronski sadržaj je pred zakonom jednak pi-sanom, u smislu dokumenata, konverzacije (email i sl), itd. Internet glasila, forumi, društvene mreže, sve to je elektronska komunikacija. Kao što je nekada telefon bio novina, pa se neki razgovor mogao sni-miti i tretirati kao dokaz da je neko nešto nekome rekao, a danas je to nešto što se podrazumeva, tako će uskoro biti (bar u kolektivnoj svesti, pošto zakonski već jeste) i sa sadržajima elektronskih komunikaci-ja – zaključuje dr Stanojević.