Olga Odanović, glumica

Bes­kraj­no za­lju­blje­na u glu­mač­ki po­ziv

Ol­ga Oda­no­vić se glu­mom ba­vi tri de­ce­ni­je, vi­še je an­ga­žo­va­na u po­zo­ri­štu, a ši­roj pu­bli­ci po­sta­la je po­zna­ta kao Zla­ta­na u ve­o­ma gle­da­noj TV se­ri­ji „Se­lo go­ri a ba­ba se če­šlja“.
Ne­ko­li­ko pu­ta je na­stu­pa­la i pred rum­skom pu­bli­kom, od­sko­ra u dve no­ve pred­sta­ve Na­rod­nog po­zo­ri­šta, pr­vo u de­cem­bru pro­šle go­di­ne u „Go­zbi“, a po­tom kra­jem ja­nu­a­ra ove go­di­ne u pred­sta­vi „Be­la ka­fa“.

M NO­VI­NE: Obe pred­sta­ve se fo­ku­si­ra­ju na po­ro­di­cu, njen ras­pad i sud­bi­nu po­je­din­ca, ma­da „Be­la ka­fa“ na je­dan mno­go ozbilj­ni­ji na­čin.
OL­GA ODA­NO­VIĆ: Pr­vo mo­ram da ka­žem da sam ja­ko sreć­na što smo do­šli u Ru­mu sa ovom pred­sta­vom. Mi­slim da će pu­bli­ka uži­va­ti jer je za me­ne bio po­zo­ri­šni do­ga­đaj ka­da je bi­la pre­mi­je­ra ove pred­sta­ve. Aca Po­po­vić je, po sti­lu pi­sa­nja i sen­zi­bi­li­te­tu, mo­gu da ka­žem moj pi­sac. Vo­lim nje­gov na­čin pi­sa­nja i ka­da me je Mi­lan Ne­ško­vić po­zvao da igram maj­ka Ja­nju u pred­sta­vi od­mah sam pri­sta­la, bez ika­kvog raz­mi­šlja­nja. Re­di­telj je pra­vio pred­sta­vu o stra­da­nju jed­ne po­ro­di­ce to­kom Dru­gog svet­skog ra­ta i Go­log oto­ka, ge­ne­ral­no se to mo­že pre­ve­sti i na stra­da­nje ce­log na­šeg na­ro­da. Mo­že­mo da na­đe­mo kop­ču i sa da­na­šnjim vre­me­nom, a je­di­no je Sr­đa, moj sin (igra ga Ne­nad Stoj­me­no­vić) lik ko­ji gi­ne za svo­je ide­a­le. Da­nas je ja­ko te­ško na­ći čo­ve­ka ko­ji gi­ne za ne­što, za ne­ku ide­ju, to vi­še ne po­sto­ji i me­ni je žao zbog to­ga, to se pro­sto ne­gde iz­gu­bi­lo. Sad smo prag­ma­tič­ni, mno­go ope­ra­tiv­ni­ji, taj no­vac nas je po­jeo i lju­di pro­sto ne­ma­ju vre­me­na da gi­nu za ne­ke svo­je ide­je i ide­a­le, da bu­du po­žr­tvo­va­ni – to ap­so­lut­no od­go­vor­no tvr­dim da da­nas ne po­sto­ji. Ali za­to taj ras­pad po­ro­di­ce, mi to mo­že­mo da vi­di­mo i da­nas dru­gim po­vo­di­ma, na pri­mer ka­da do­đe do pro­me­na vla­sti, opre­de­lje­nja za ne­ke stran­ke… Sva­ki ju­nak u ovoj pred­sta­vi ima svoj raz­voj­ni put i to je fa­sci­nant­no oda­kle lju­di poč­nu, a gde za­vr­še.

Vi­še ste ve­za­ni za po­zo­ri­šte, pr­vo „Bo­ško Bu­ha“, sa­da ste u Na­rod­nom po­zo­ri­štu, to zna­či sta­lan an­ga­žman. Ko­li­ko je to zna­čaj­no za jed­nog glum­ca u ovo vre­me ka­da je po­zo­ri­šna i film­ska pro­duk­ci­ja ma­la?
Mno­go je zna­čaj­no. Po­sma­tram svo­je mla­de ko­le­ge ko­ji­ma ni­je ni­ma­lo la­ko, ge­ne­ral­no mi­slim da umet­ni­ci­ma, u bi­lo ko­joj obla­sti ni­je la­ko. Vr­lo se te­ško ula­zi u po­zo­ri­šte, ne­ka­ko su po­zo­ri­šta po­sta­la za­tvo­re­na. Ne ka­žem da se ne pri­ma­ju mla­di lju­di, ali ret­ko, na je­dan du­ži pe­ri­od se ni­ko ne pri­ma, pa se on­da pri­mi jed­no ili dvo­je, pro­sto ni­je ka­ko je ne­ka­da bi­lo. Ja znam da su se pre 15 do 20 go­di­na pri­ma­le ce­le kla­se, ne­ke kla­se ko­je su bi­le da­ro­vi­te. Ta­da su uprav­ni­ci po­zo­ri­šta išli na is­pi­te na FDU i čim se ne­ka kla­sa iz­dvo­ji kao da­ro­vi­ta oni pri­me ce­lu kla­su, to se ra­di­lo i u Na­rod­nom po­zo­ri­štu, u Ate­ljeu, sa­da vi­še to­ga ne­ma, ni­je la­ko. Va­žno je da po­sto­ji sta­lan po­sao, to je ne­ka si­gur­nost, ne­iz­ve­snost vas stvar­no iz­je­da, vi ide­te od pro­jek­ta do pro­jek­ta, pi­ta­nje je da li će ne­ko da vas zo­ve, čak vam to ne ga­ran­tu­je ni pret­ho­dan do­bar po­sao ko­ji ste ura­di­li – jed­no­stav­no je ta­kvo vre­me.
Na­rod­no po­zo­ri­šte je sva­ka­ko jed­na na­ša kul­tur­na in­sti­tu­ci­ja. Da li igra­ti u nje­mu zna­či i mo­guć­nost za zna­čaj­ni­je pred­sta­ve i ulo­ge?
Na­rod­no po­zo­ri­šte, na svu sre­ću, za­i­sta ra­di mno­go, ima­mo do­sta pre­mi­je­ra i za­hva­lju­ju­ći na­še di­rek­to­ru Želj­ku Hu­ba­ču. Ta­ko smo 2015. go­di­ne, ka­da je iza­šla „Be­la ka­fa“ ima­li i pre­mi­je­ru „Ro­do­lju­ba­ca“ i „Ma­ri­ja Stju­art“ to su bi­le tri pre­mi­je­re ko­je su obe­le­ži­le se­zo­nu te go­di­ne i Na­rod­no po­zo­ri­šte je, bez la­žne skrom­no­sti, bi­lo ta­da broj je­dan u Be­o­gra­du, jer je Hu­bač do­veo ta­kve iz­van­red­ne re­di­te­lje i na re­per­to­ar sta­vio ta­kve tek­sto­ve. Ali što se ti­če nov­ca, mi je­smo na re­pu­blič­kom bu­dže­tu pa se lju­di­ma či­ni da mi ima­mo vi­še nov­ca, što ni­je tač­no, jer mi ima­mo tri an­sam­bla – dra­mu, ba­let i ope­ru, to je kao tri po­zo­ri­šta, ali se do­vi­ja­mo ka­ko zna­mo i ume­mo, iz­la­ze te pre­mi­je­re, uz te­ško­će na­rav­no.

Do­bit­ni­ca ste broj­nih na­gra­da: „Ste­ri­ji­na na­gra­da“, „Zo­ra­nov brk“ „Mi­loš Žu­tić“. Da li to ne­kad zna­či da zbog njih do­bi­ja­te vi­še mo­guć­no­sti za ne­ke ulo­ge ili je to vi­še sti­caj okol­no­sti, ne­ve­za­no za na­gra­de?
Da vam ka­žem, to je vi­še ne­ka sre­ća. Lju­di vas uzmu za ne­ke po­de­le ta­ko što su vas gle­da­li u ne­kim pro­jek­ti­ma, pa pro­ce­nju­ju da bi mo­gli to da od­i­gra­te. Za­i­sta, kad do­bi­je­te ne­ku ulo­gu vi ni­kad ne zna­te na šta će to da iza­đe. Ka­ko će iz­gle­da­ti pred­sta­va i ka­ko će pu­bli­ka re­a­go­va­ti. Na­ma je su­sret sa pu­bli­kom pre­su­dan. On­da vi­di­te šta ste ura­di­li. I što se ti­če na­gra­da, to se ni­kad ne zna. Vi ne­kad kao glu­mac ose­ti­te kad ne­što do­bro ura­di­te, po­mi­sli­te mo­žda bih baš za ovo tre­ba­lo da do­bi­jem ne­ku na­gra­du, a obič­no vas tad ne­ke na­gra­de mi­mo­i­đu, a on­da do­bi­je­te za ne­što što ni­ste ni sa­nja­li da je to za na­gra­du. Ali su­štin­ski je le­po da do­bi­je­te na­gra­du, jed­no­stav­no jer ne­ko pri­me­ti to što vi ra­di­te i vred­nu­je vaš rad i trud i za­to je­su zna­čaj­ne i za vas i za vaš glu­mač­ki raz­voj, ali one do­đu i pro­đu. Do­bi­je­te sle­de­ću po­de­lu, no­vu ulo­gu, i on­da sa­mo na to mi­sli­te, ap­so­lut­no se po­na­šam kao da sam pr­va go­di­na fa­kul­te­ta i kao da ni­kad ni­sam pre ra­di­la ni­jed­nu pred­sta­vu. U to­me mo­žda i je­ste ne­ka taj­na, da uvek ima­te ne­ku strep­nju i da ura­di­te pot­pu­no raz­li­či­to od onog pret­hod­nog. To su ve­li­ki na­po­ri, ali ja se uvek tru­dim da kre­ćem is­po­čet­ka.

Bez ob­zi­ra ko­li­ko glu­mac ra­di u po­zo­ri­štu i ko­li­ko bit­nih ulo­ga od­i­gra, za ši­ri pu­bli­ku po­sta­ne po­znat ka­da se po­ja­vi na TV pa je ta­ko i sa Va­ma. Reč je o ulo­zi Zla­ta­ne u se­ri­ji ko­ja je iza­zva­la do­sta opreč­nih re­ak­ci­ja „Se­lo go­ri a ba­ba se če­šlja“.
To je i lo­gič­no, jer u po­zo­ri­šte do­la­zi pro­cen­tu­al­no ma­li broj lju­di, a TV je ši­ro­ko gle­dan me­dij. Se­ri­ja je bi­la ja­ko gle­da­na. Nas je sva­ke su­bo­te, če­ti­ri go­di­ne una­zad gle­da­lo tri mi­li­o­na lju­di, to su bi­li ta­kvi rej­tin­zi. Hte­li vi to ili ne, vi ula­zi­te u nji­ho­ve do­mo­ve i po­sta­je­te li­ce ko­je je pre­po­zna­tlji­vo i u sa­mo­po­slu­zi i na pi­ja­ci. Ja se se­ćam pr­vog raz­go­vo­ra sa Ra­do­šem ka­da je on me­ne po­zvao. Pro­či­ta­la sam tekst, ja­vi­la se i re­kla da ja mi­slim da ja tu ulo­gu ne­ću mo­ći da glu­mim. Pro­sto, u pi­ta­nju je men­ta­li­tet ko­ji Ra­doš ja­ko do­bro zna jer je on od­ra­stao u Me­dve­đi, on zna te lju­de, a igra­ti men­ta­li­tet ni­je ni­ma­lo la­ko, mo­ra­te da uđe­te u unu­tra­šnji ži­vot tih lju­di. Ja sam re­kla da ja u to­me ne­ću mo­ći da se sna­đem i da tre­ba to ne­ko dru­gi da ra­di. I na to­me je osta­lo. Pro­šlo je go­di­nu da­na i on­da su me po­no­vo zva­li, spo­ji­li su me­ne i po­koj­nog Man­du i Oka­no­vi­ća i ta­ko je ta po­ro­di­ca pro­funk­ci­o­ni­sa­la na pro­ba­ma. Do­sta smo ra­di­li, ima­li či­ta­ju­će pro­be ko­je se ret­ko ra­de na TV-u, Ra­doš je sa na­ma ra­dio sko­ro me­sec da­na na ak­cen­tu, pu­no smo raz­go­va­ra­li o tim lju­di­ma, od­la­zi­li na se­lo da se upo­zna­mo sa nji­ho­vim ži­vo­tom. Da­kle, jed­ne ozbilj­ne pri­pre­me.

Pret­po­sta­vljam da Vas sa­da po toj ulo­zi naj­vi­še ši­ra pu­bli­ka i pre­po­zna­je.
Da, ši­ra pu­bli­ka jer je ta se­ri­ja bi­la ne­što po­sled­nje ve­li­ko što se ra­di­lo, emi­to­va­lo se, a po­sle i re­pri­zi­ra­la. Lju­di su je pu­no gle­da­li i na­rav­no, po­sta­la sam pre­po­zna­tlji­va po toj ulo­zi. Ma­da, me­ni je vr­lo sme­šno da se go­vo­ri o ne­koj po­pu­lar­no­sti u Sr­bi­ji. Zna se šta je bi­ti po­pu­la­ran u sve­tu i šta to pod­ra­zu­me­va, ov­de sa­mo ima­te mu­ku da vas ne­ko pre­po­zna, pa da vi­če za va­ma, vu­če vas za ru­ku. Me­đu­tim, ja sam ipak za­hval­na toj pu­bli­ci ko­ja nas je gle­da­la i bi­la uz nas te če­ti­ri go­di­ne, pra­ti­la to, jer mi ipak ra­di­mo za pu­bli­ku i zbog pu­bli­ke.

Vas pra­ti mi­šlje­nje da ste glu­ma­ca ko­ja je naj­vi­še, po žan­ru, bli­ska ko­me­di­ji.
Je­ste, ge­ne­ral­no ja sam mno­go vi­še igra­la u ko­me­di­ja­ma ne­go u ne­kim dram­skim ulo­ga­ma i me­ni je žao zbog to­ga. Un­kov­ski je pre ne­ko­li­ko go­di­na ra­dio jed­nu div­nu pred­sta­vu u Na­rod­nom po­zo­ri­štu „Fi­ga­ro se že­ni i raz­vo­di“ gde je tri ko­ma­da spo­jio u je­dan. Ja mi­slim da je to pr­vi put da je ne­ko ne­što ta­ko ura­dio, ni­sam vi­de­la ta­kvu pred­sta­vu, a i po­koj­ni Jo­van Ći­ri­lov je re­kao da to ni­je vi­deo ni u sve­tu. To je bi­la jed­na iz­van­red­na pred­sta­va ko­ja je pod­ra­zu­me­va­la ko­me­di­ju, dra­mu i ope­ru i on je to sve spo­jio u jed­nu pri­ču i to je bi­lo fa­sci­nant­no. On je me­ne sta­vio u taj dram­ski deo i ja sam mu bi­la za­hval­na za­to što mi je to ja­ko pri­ja­lo. Ja sam su­štin­ski dram­ska glu­mi­ca, ali su me uhva­ti­li u taj ža­nr ko­me­di­je.

Va­ma je FDU bio dru­gi iz­bor, upi­sa­li ste pr­vo Fi­lo­zof­ski fa­kul­tet.
Me­ni je glu­ma uvek bi­la pr­vi iz­bor, ali ni­sam je od­mah upi­sa­la. Ni­sam ima­la ne­ko sa­mo­po­u­zda­nje, iz­gle­da da ni­sam bi­la sprem­na. Že­lja je bi­la pre­ve­li­ka, a ni­sam ima­la do­volj­no sa­mo­po­u­zda­nje, ni­sam do­volj­no ve­ro­va­la u se­be tog ča­sa, ka­da sam za­vr­ši­la gim­na­zi­ju. Upi­sa­la sam Fi­lo­zof­ski fa­kul­tet – an­dra­go­gi­ju i do­šla ta­mo čak do tre­će go­di­ne, da­la sam i uslov za če­tvr­tu go­di­nu i on­da sam shva­ti­la da mi je ovo po­sled­nji voz, ja­ko me je iz­je­da­lo i oti­šla sam na pri­jem­ni na FDU u 21. go­di­ni i bi­la sam pri­mlje­na. Ta­da je bi­lo pri­ja­vlje­no 980 kan­di­da­ta, a ja sam shva­ti­la da, ako sa­da to ne ura­dim, ni­kad vi­še ne­ću oti­ći na pri­jem­ni, ali ima­la sam sre­ću i od­mah sam bi­la pri­mlje­na.

On­da bi to bi­la mo­žda i po­ru­ka mla­dim lju­di­ma, da ipak sle­de svo­je sno­ve.
Ta­ko je, ja svoj san sa­njam već 30 go­di­na i ni­ka­da se ni­sam po­ka­ja­la. Na­sta­vljam da ga sa­njam sa istom ra­do­šću i lju­ba­vlju kao i pr­vog da­na. Ogrom­na je lju­bav pre­ma tom po­slu, bez lju­ba­vi se ovaj naš glu­mač­ki po­sao ne mo­že ra­di­ti. Ovo mo­ra bes­kraj­no da se vo­li. To je kao ka­da se za­lju­bi­te u ne­ko­ga – ja sam se za­lju­bi­la u glu­mu, pa u svog mu­ža i de­cu, ali bez glu­me ja ne bih bi­la kom­plet­na lič­nost, ne bih ni­kad bi­la pot­pu­no sreć­na.
Smi­lja Dža­ku­la