Snežana Savić

Игра­ти у по­зо­ри­шту је ча­ро­ли­ја

Глу­ми­ца Сне­жа­на Са­вић, ши­рој пу­бли­ци је сва­ка­ко нај­ви­ше зна­на по по­пу­лар­ним ТВ се­ри­ја­ма у ко­ји­ма је игра­ла: „Бо­љи жи­вот“, „Срећ­ни љу­ди“, „По­ро­дич­но бла­го“, али и као пе­ва­чи­ца ба­ла­да, ро­ман­си и на­род­них пе­са­ма. Ве­ро­ват­но да мно­ги oд на­ших чи­та­ла­ца зна­ју њен нај­ве­ћи хит „Три по­љуп­ца“. Ме­ђу­тим, за Сне­жа­ну Са­вић увек је ва­жи­ло да је и из­у­зет­но ле­па же­на, и са­да, ка­да је пре­шла 60. го­ди­ну, пр­во што ви­ди­те је та ње­на пре­фи­ње­на ле­по­та. Она крат­ко ка­же да је за њен из­глед за­слу­жна ге­не­ти­ка и пан­те­нол кре­ма.
Са Сне­жа­ном смо овај ин­тер­вју ура­ди­ли пред пред­ста­ву „Бај­ка о по­зо­ри­шту“, ко­ја је од­и­гра­на на сце­ни рум­ског Кул­тур­ног цен­тра почетком но­вем­бра, где она игра јед­ну успе­шну же­ну, уред­ни­цу ви­ше но­вин­ских из­да­ња.

М НО­ВИ­НЕ: Нај­ши­рој пу­бли­ци сте по­зна­ти по уло­га­ма у ТВ се­ри­ја­ма где сте, углав­ном, игра­ли ле­пе и успе­шне же­не ко­је кри­ју не­ку тај­ну. Да ли сте по­же­ле­ли да ви­ше игра­те и не­ке дру­ге, ма­ње успе­шне и не­срећ­не жен­ске ли­ко­ве?

СНЕ­ЖА­НА СА­ВИЋ: Је­сте, до­ста сам игра­ла те фа­тал­не же­не, же­не са тај­ном. И са­да имам слич­ну уло­гу у се­ри­ји „Се­ло го­ри а ба­ба се че­шља“ где играм Иза­бел, по­лу-срп­ки­њу, по­лу-мек­си­кан­ку, же­ну са тај­ном, са ми­си­јом, ко­ја до­ла­зи у ту ру­рал­ну сре­ди­ну, за све њих је ми­сте­ри­о­зна, она има сво­ју ми­си­ју и она је до­шла да тај за­да­так оба­ви. Ја се по­ја­вљу­јем од ше­сте епи­зо­де и ве­за­на сам за уло­гу Јо­ва­на ко­ју игра Ла­за Ри­стов­ски, мој ко­ле­га са кла­се, као и Ра­дош Ба­јић и Љи­ља Стје­па­но­вић. Ево нас са­да за­јед­но у се­ри­ји ко­ја је по­сти­гла за­и­ста ве­ли­ки успех у на­ро­ду. Ви­де­ће­мо ка­ко ћу се ја укло­пи­ти у ту ета­бли­ра­ну еки­пу глу­ма­ца ко­ју је пу­бли­ка за­во­ле­ла. Ја сам пот­пу­но но­ви лик и има­ћу уло­гу до кра­ја се­ри­ја­ла, да­кле до 12. епи­зо­де. Ми­слим да Ра­дош ви­ше не­ће сни­ма­ти на­став­ке, да при­пре­ма не­што дру­го и ја му же­лим сре­ћу. Ка­да го­во­ри­мо о уло­га­ма, ја сам глу­ми­ца ко­ја во­ли ши­рок ре­пер­то­ар. Ди­пло­ми­ра­ла сам са уло­гом Пе­три­је, још као мла­да глу­ми­ца по­че­ла сам са пот­пу­ним по­ни­шта­ва­њем се­бе и свог фи­зич­ког из­гле­да, не же­лим да играм са­мо за­вод­ни­це. Ја во­лим да играм те на­род­ске же­не, на при­мер та­ква је и Рај­на из ТВ се­ри­је, скром­на же­на. Су­шти­на глу­мач­ког за­на­та, по ди­фол­ту, је упра­во та тран­сфор­ма­ци­ја, ко­ли­ко смо у ста­њу да се тран­сфор­ми­ше­мо, пре­тво­ри­мо у не­ког дру­гог. Ни­је по­ен­та да увек бу­де­мо исти, не­го да по­ка­же­мо свој ди­ја­па­зон и ко­ли­ко у раз­ли­чи­то­сти мо­же­мо да бу­де­мо увер­љи­ви, од кра­љи­це до про­сја­ки­ње, ре­ци­мо. Ја из­у­зет­но из­два­јам из тог глу­мач­ког све­та, да не спо­ми­њем на­ше глу­ми­це, Ме­рил Стрип ко­ја је за ме­не фан­та­стич­на глу­ми­ца. Ми смо у ма­њој сре­ди­ни, ми не­ма­мо тих мо­гућ­но­сти и ши­ри­не. Ме­ни сме­та и то што код нас има до­ста кли­шеа, већ ка­да кре­не­те је­дан фах он­да вас стал­но ви­де у то­ме, ви­ди­мо увек јед­не исте глум­це ко­ји се по­ја­вљу­ју у слич­ном ти­пу уло­га. Ја во­лим раз­ли­чи­то­сти.

По­ред те­ле­ви­зи­је, са­да Вас има знат­но ви­ше и у по­зо­ри­шту.
Је­сте, и ту сам раз­ли­чи­та, имам уло­ге од не­ких лу­дих тет­ки и уј­ни, са­да сам лу­да та­шта у уло­зи ко­ју спре­ма­мо за „Ака­де­ми­ју 28“, баш ми се до­па­ла та уло­га, то је јед­на мла­да еки­па и во­ле­ла сам про­сто да осе­тим ту но­ву есте­ти­ку, те мла­де љу­де, пи­сце, ре­ди­тељ­ку, са ра­до­шћу сам при­хва­ти­ла да играм не­што дру­го. У овој пред­ста­ви „Бај­ка о по­зо­ри­шту“ играм Ти­ки­ну (глу­мац Ти­хо­мир Ста­нић) су­пру­гу, ко­ји је хо­мо­сек­су­а­лац и ја сам је­ди­на же­на са ко­јом је био. То је хит пред­ста­ва у „Зве­зда­ра те­а­тру“. И ра­ни­је сам игра­ла пред рум­ском пу­бли­ком, ра­ду­јем се то­ме јер је пу­бли­ка фан­та­стич­на. По­се­та је до­бра, а усло­ви за игру су од­лич­ни.

На фил­му Вас је ви­ше би­ло док је би­ла она ве­ли­ка СФРЈ, са­да не, за­што је то та­ко?
Са­да ме нај­ви­ше има у по­зо­ри­шту, али сам сва­ка­ко нај­ви­ше игра­ла у се­ри­ја­ма и дра­ма­ма на ТВ. Би­ло је фил­мо­ва, под­се­ти­ћу на оне нај­бо­ље – За­фра­но­ви­ћев „Пад Ита­ли­је“, „Шта је с то­бом Ни­на“ то је био мој пр­ви филм, по­том филм „Жи­вот је леп“. Про­сто ме не зо­ву, ваљ­да им ни­сам ин­те­ре­сант­на. Ка­да би ме по­зва­ли ве­ро­ват­но бих при­хва­ти­ла, ако би то би­ла не­ка за­ни­мљи­ва уло­га, али има до­ста глу­ми­ца и не­ма по­сла за све нас.

Из Ва­шег ис­ку­ства, шта би­сте ре­кли мла­дим глум­ци­ма, да ли да при­хва­та­ју све уло­ге ко­је им се ну­де или да ма­ло мир­ни­је и ста­бил­ни­је гра­де ка­ри­је­ру?
Са ове дис­тан­це и са овим ис­ку­ством, ја бих им са­ве­то­ва­ла да све при­хва­те. Ја сам од­би­ја­ла не­ке уло­ге, са­да се ка­јем, се­ћам се уло­ге ко­ју сам од­би­ла ко­ју ми је Еду­ард Га­лић ну­дио, то је не­до­пу­сти­во, јед­ног та­квог ре­ди­те­ља од­би­ти, јер бо­же ни­је би­ла глав­на уло­га. Ја сам ми­сли­ла да сам не­за­мен­љи­ва, то иде са мла­до­шћу, а он­да схва­тиш да су сви за­мен­љи­ви, за­то тре­ба ис­ко­ри­сти­ти сва­ку по­ну­ду. Јер мо­жда из не­ког ма­лог глу­мач­ког за­дат­ка имаш су­срет са до­брим ре­ди­те­љем, еки­пом, на­пра­ви­ћеш кон­такт, ви­де­ће те па ће те зва­ти, сти­чеш ис­ку­ство, прак­са је ве­ли­ка ствар. Дру­га­чи­је је ис­ку­ство у по­зо­ри­шту, дру­га­чи­је на фил­му, али сву­да се тра­жи искрен до­жи­вљај.

Ка­ква је раз­ли­ка у тим фор­ма­ти­ма, и где Ви нај­ви­ше во­ли­те да глу­ми­те?
На фил­му је све ми­кро­глу­ма, ли­це мо­ра би­ти мир­ни­је да би се по­ка­за­ла емо­ци­ја, јер ка­да би би­ло као у по­зо­ри­шту, то би би­ло ка­ри­ка­ту­рал­но. То се ве­жба и учи, под­ра­зу­ме­ва се да имаш дар, али упра­во у прак­си учиш ту ме­ру. ТВ је не­где из­ме­ђу по­зо­ри­шта и фил­ма, не ва­ља мно­го да глу­ма­таш, то из­гле­да гро­зно и не­при­род­но. Те­а­тар тра­жи нај­ви­ше, баш ра­сне глум­це и ту је нај­те­же и нај­леп­ше глу­ми­ти јер је увек дру­га­чи­је, јер се пу­бли­ка ме­ња, па је са­мим тим и ин­тер­ак­ци­ја са њом раз­ли­чи­та, дру­га­чи­ја је енер­ги­ја, сва­ка пу­бли­ка је за се­бе. Та­ко­ђе, и ви сте увек раз­ли­чи­ти, ма­да тех­нич­ки исти. То је не­што што се зо­ве ча­ро­ли­ја, ма­ги­ја да­са­ка ко­је жи­вот зна­че, ви ни­кад не мо­же­те по­но­ви­ти оно ка­да сте би­ли фе­но­ме­нал­ни. То је ре­као и ве­ли­ки Ло­ренс Оли­ви­је по­сле јед­ног не­ве­ро­ват­ног успе­ха и апла­у­за ко­је је до­био у по­зо­ри­шту, пи­та­ли су га да ли је сре­ћан и за­до­во­љан, а он је од­го­во­рио да је ужа­сно не­сре­ћан, без об­зи­ра на те ова­ци­је, за­то што се бо­ји да то ви­ше ни­кад не­ће мо­ћи да по­но­ви. То на­дах­ну­ће, тај тре­ну­так и ин­спи­ра­ци­ја, то је оно што се у умет­но­сти зо­ве „су­срет са бо­жан­ским“ кад ни­сте све­сни шта сте то све ура­ди­ли, то је нео­бја­шњи­во, то је фе­но­мен и за­то је по­зо­ри­ште за ме­не нај­ја­чи и нај­леп­ши ме­диј. Ја лич­но ми­слим да је то ме­диј ко­ји ме­ни нај­ви­ше ле­жи и ја се нај­бо­ље осе­ћам у по­зо­ри­шту, на да­ска­ма.

Не­ка­ко па­ра­лел­но са глу­мач­ком, гра­ди­ли сте и му­зич­ку ка­ри­је­ру. Сни­ми­ли сте 12 ал­бу­ма до са­да. Да ли је јед­но ишло на уштрб дру­гог?
Ја ни­сам же­ле­ла пе­вач­ку ка­ри­је­ру, ма­да су ми по­сле Ко­шта­не ну­ди­ли да не­што и сни­мим. Та му­зич­ка ка­ри­је­ра се ме­ни де­си­ла, не­вољ­но, че­ка­ју­ћи уло­гу, јер ни­кад ни­сам би­ла у стал­ном ан­га­жма­ну, ре­кла сам хај­де да ра­дим, па је пр­во кре­ну­ла шан­со­на, па ста­ро­град­ска пе­сма, па ма­ло при­бли­жа­ва­ње на­род­ној му­зи­ци, па се та­ко про­сто де­си­ла та ка­ри­је­ра. Пу­бли­ка ме је во­ле­ла и тра­жи­ла, те пе­сме тра­ју и да­нас и то је ле­по. Ја сам за­хвал­на пу­бли­ци, јер сам пре­ко пе­са­ма та­ко­ђе има­ла мо­гућ­ност да сво­је емо­ци­је по­де­лим с пу­бли­ком. Пе­вач­ка и глу­мач­ка про­фе­си­ја су две се­стре бли­зна­ки­ње ко­је по­ла­зе са истог из­во­ра, а то су емо­ци­је и ка­ко да ту емо­ци­ју тран­спо­ну­јеш и пре­не­сеш, да пре­ђеш ту рам­пу из­ме­ђу се­бе и пу­бли­ке. Ако не­ког пе­ва­ју­ћи дир­неш то је он­да ва­жно, као и глу­мом. Ако се ни­шта не де­ша­ва, он­да џа­бе, има пе­ва­ча ко­ји пе­ва­ју фан­та­стич­но, али не пре­ла­зе ту рам­пу. То је про­сто дар од бо­га да ти про­сто имаш тај фид­бек, да се пу­бли­ка ра­ду­је или ту­гу­је са то­бом, за­ви­сно од пе­сме. Има­ла сам сре­ћу да, кад не­мам глу­мач­ке за­дат­ке, сво­ју емо­ци­ју по­де­лим са пу­бли­ком кроз пе­сму.

Хо­ће ли би­ти не­ких но­вих пе­са­ма?
Има­ла сам не­ке пе­сме, Са­ша Дра­гић ми је не­што ну­дио, али на кра­ју их ни­сам сни­ми­ла. Ка­да би ми се по­ну­ди­ла не­ка пе­сма ко­ја би ме дир­ну­ла, што да не, мо­гла бих је сни­ми­ти, али за­и­ста не по сва­ку це­ну.

Смиља Џа­ку­ла