Bivši učenik renovirao školu u rodnom Deču

Ško­la za pri­mer

Đa­ci pod­ruč­nog ode­lje­nja Osnov­ne ško­le „Du­šan Jer­ko­vić Uča“ u De­ču no­vu škol­sku go­di­nu za­po­če­li su u kom­plet­no re­no­vi­ra­noj ško­li.
Ume­sto pla­fo­na ko­ji ot­pa­da, sta­re sto­la­ri­je i ne to­li­ko do­brih sred­sta­va za rad, uče­ni­ci su do­bi­li sre­đe­ne i mo­der­no opre­mlje­ne uči­o­ni­ce, za­hva­lju­ju­ći svom su­gra­đa­ni­nu Đor­đu Pet­ko­vi­ću. Đor­đe je pre ne­ko­li­ko go­di­na na­pu­stio Deč i oti­šao u Ame­ri­ku, ali svo­je rod­no se­lo ni­ka­da ni­je za­bo­ra­vio. Ta­ko je pri­li­kom jed­ne po­se­te De­ču, ob­i­šao i ško­lu gde se odr­ža­va­la sve­to­sav­ska pri­red­ba i vi­deo u ka­kvom sta­nju se na­la­zi. Sa­znao je da u nju ni­je ula­ga­no vi­še od dve de­ce­ni­je i ta­da je re­šio da po­mog­ne.
Svo­je odu­še­vlje­nje no­vim iz­gle­dom ško­le ne kri­ju ni uče­ni­ci ni na­stav­ni­ci, a u ceo ovaj pro­ces uklju­či­li su se i lo­kal­na sa­mo­u­pra­va, jed­na pri­vat­na fir­ma, kao i ro­di­te­lji.
– Đor­đe je naj­vi­še za­slu­žan za re­no­vi­ra­nje ško­le, Op­šti­na je po­mo­gla, ali Đor­đe je bio taj ko­ji je sve ini­ci­rao, utro­šio naj­vi­še ener­gi­je i nov­ca. On je bio đak ove ško­le, do­šao je na sve­to­sav­sku pri­red­bu i vi­deo da je ško­la u istom sta­nju kao i kad ju je on po­ha­đao. Bio je ne­pri­jat­no iz­ne­na­đen i re­šio da se an­ga­žu­je, a u pri­li­ci je. Nje­gov bra­ta­nac po­ha­đa ovu ško­lu, sed­mi je raz­red i ve­o­ma je uspe­šno de­te, pa mu je ve­ro­vat­no i to bio mo­tiv da po­mog­ne. Mi smo ra­di­li sa­ve­sno i pre ne­go što smo do­bi­li no­vu ško­lu, i u ta­kvim uslo­vi­ma po­sti­za­li od­lič­ne re­zul­ta­te, jer su na­ši pro­svet­ni rad­ni­ci am­bi­ci­o­zni i sa­ve­sni – na­vo­di uči­te­lji­ca Zo­ri­ca Kre­so­je­vić.
Re­kon­struk­ci­ja ško­le je oba­vlje­na za vre­me let­njeg ras­pu­sta. Okre­če­ne su sve pro­sto­ri­je i hod­ni­ci, po­sta­vljen je la­mi­nat, za­me­nje­ne su plo­či­ce u ku­pa­ti­lu, ku­pljen je kom­ple­tan škol­ski na­me­štaj, uve­de­no je cen­tral­no gre­ja­nje. Ure­đe­na je i jed­na mul­ti­me­di­jal­na uči­o­ni­ca gde je po­sta­vljen vi­deo bim, plat­no, lap­top, a sve u ci­lju da se osa­vre­me­ni na­stav­ni pro­ces.
– Do­bi­li su no­va na­stav­na sred­stva, pla­ka­te, sli­ke zna­me­ni­tih lič­no­sti. Lo­kal­na sa­mo­u­pra­va je sve ovo po­dr­ža­la i po­mo­gla. No­ve pla­fo­ne, vi­deo nad­zor i krov fi­nan­si­ra­la je Op­šti­na Pe­ćin­ci, a di­rek­tor­ka ško­le je sve or­ga­ni­zo­va­la. Mi smo ma­la ško­la, ali su nam de­ca ve­o­ma uspe­šna. Đor­đe je svo­jim po­stup­kom sve ani­mi­rao, ka­ko ro­di­te­lje, ta­ko i na­stav­ni­ke. Do­la­zi­li smo u ško­lu to­kom le­ta na sa­stan­ke, pi­sa­li šta bi nam tre­ba­lo od na­stav­nih sred­sta­va i ima­li smo slo­bo­du da ka­že­mo šta že­li­mo, a on se tu uklju­čio. Bio je stal­no u kon­tak­tu sa na­ma, jed­no­stav­no dao je sve od se­be – pri­ča sa odu­še­vlje­njem Zo­ri­ca Kre­so­je­vić, ko­ja vo­di tre­ći raz­red.
Osta­lo je još da se ure­di fa­sa­da na ško­li i po­sta­ve kli­me, a potrebno je iz­gra­diti i fi­skul­tur­nu sa­lu.
Osnov­na ško­la bro­ji oko 100 đa­ka, a u pr­vom raz­re­du ih je 22, sa čim se ma­lo ko­je se­lo mo­že po­hva­li­ti. Kom­bi­no­va­nih ode­lje­nja ne­ma. Raz­log to­me je što lo­kal­ne kom­pa­ni­je pri­vla­če brač­ne pa­ro­ve ko­ji se sve vi­še od­lu­ču­ju da u De­ču ku­pe ili iz­naj­me ku­ću, pa sa­mim tim i broj de­ce ra­ste.
– Mno­go je do­pri­ne­lo to što u vr­ti­ću po­sto­ji ce­lo­dnev­ni bo­ra­vak. To mno­go ro­di­te­lji­ma olak­ša­va, jer dok su na po­slu ima­ju gde da osta­ve de­cu. To kod nas do sa­da ni­je bi­lo, ali je Op­šti­na po­mo­gla. Pre­za­do­volj­ni smo, mi­slim da se ne­će na ovo­me za­vr­ši­ti ne­go da će­mo ima­ti još uspe­šnih ak­ci­ja. Za­hval­ni smo iz­u­zet­no Đo­le­tu, ali i lo­kal­noj sa­mo­u­pra­vi, jed­noj lo­kal­noj fir­mi ko­ja je fi­nan­si­ra­la po­do­ve. Le­po je što ova­ko ma­la sre­di­na ima no­vu i sa­vre­me­nu ško­lu. Mo­ra­mo da po­hva­li­mo i na­še tet­ki­ce, ško­la pro­sto bli­sta. I u ona­kvim uslo­vi­ma ka­kve smo ra­ni­je ima­li, ško­la je bi­la ured­na i či­sta, uvek je bi­lo cve­ća, pro­zo­ri su bi­li či­sti, ne mo­že­mo vi­de­ti da tet­ki­ce pi­ju ka­fu i se­de. One su ce­lo le­to ra­di­le sa maj­sto­ri­ma. Ovo je lep pri­mer i tre­ba da se ši­ri pri­ča o to­me, da se još lju­di uklju­či. To go­vo­ri da još ima do­brih lju­di na ovoj pla­ne­ti. Đor­đe od sve­ga ovo­ga ne­ma lič­ni mo­tiv, pu­no je ura­dio za de­cu. Iz­u­zet­no je skro­man i ne že­li me­dij­sku pa­žnju ali mi smo re­ši­li da se ču­je – is­ti­če uči­te­lji­ca Kre­so­je­vić.
Ova pri­ča sve­do­či da još uvek ima ple­me­ni­tih lju­di ko­ji ne gle­da­ju lič­nu ko­rist i ne mi­sle sa­mo is­klju­či­vo na se­be. Đor­đe je sva­ka­ko uči­nio ne­što na šta tre­ba da je po­no­san i ovaj pri­mer tre­ba da po­ka­že mla­di­ma u kom prav­cu i na ko­ji na­čin tre­ba da raz­mi­šlja­ju.
Sa­nja Sta­ne­tić
Fo­to: Uroš Ri­sti­vo­je­vić