Mi­ro Ga­vran: Po­zo­ri­šte i ka­za­li­šte go­vo­re je­din­stve­nim je­zi­kom

Mi­ro Ga­vran je ne sa­mo naj­plod­ni­ji hr­vat­ski dram­ski pi­sac, ne­go spa­da u sam svet­ski vrh. Je­di­ni ži­vi pi­sac po ko­me se zo­ve po­zo­ri­šni fe­sti­val u Pra­gu – Ga­vran­fest, bo­ra­vio je u Srem­skoj Mi­tro­vi­ci, gde je pri­su­stvo­vao pre­mi­je­ri svog ko­ma­da Lju­ba­vi Džor­dža Va­šing­to­na u Po­zo­ri­štu Do­bri­ca Mi­lu­ti­no­vić. Tom pri­li­kom o nje­go­vim uti­sci­ma ko­je je po­neo iz Sre­ma i još po­ne­čem, po­raz­go­va­ra­li smo za M no­vi­ne.

M NO­VI­NE: Ka­kvi su Vam uti­sci na­kon od­gle­da­ne pre­mi­je­re u iz­vo­đe­nju mi­tro­vač­kih glu­mi­ca Je­le­ne Jan­ko­vić i Du­ši­ce Anoj­čić?

MI­RO GA­VRAN: Mi­slim da je le­po iz­re­ži­ra­no, na­pra­vlje­na je jed­na in­tim­na pred­sta­va. Taj tekst no­si ja­ke emo­ci­je i sna­žnu pri­ču. Vo­lim ka­da re­di­te­lji i glum­ci is­po­štu­ju ono što je autor na­pi­sao. I ka­da to ne po­ku­ša­va­ju pro­me­ni­ti ni­ti une­ti ne­ke dru­ge di­men­zi­je, ne­go kad po­ku­ša­ju onu psi­ho­lo­šku mo­ti­va­ci­ju bra­ni­ti, oprav­da­ti i kad po­že­le is­pri­ča­ti pri­ču ko­ja ima svoj po­če­tak, raz­voj i kraj, jer ja sam uve­ren da pu­bli­ka i dan da­nas kao pre 50, 100 i 400 go­di­na vo­li da im se is­pri­ča pri­ča za ko­ju zna­ju ko­ji su od­no­si me­đu ju­na­ci­ma, za ko­ju će pu­bli­ka zna­ti šta gle­da i ova­kve ma­le, ne­žne pred­sta­ve, ko­mot­nog ti­pa, mi­slim da su bit­ne u sva­kom po­zo­ri­štu ka­ko bi i glum­ci i pu­bli­ka do­šli na svo­je.

U po­sled­nje vre­me ima­li smo pri­li­ke da vi­di­mo tri Va­še pred­sta­ve sa mo­že se re­ći isto­rij­skim, od­no­sno bi­o­graf­skim kon­tek­stom. Noć bo­go­va, Če­hov je Tol­sto­ju re­kao zbo­gom i ve­če­ra­šnju Lju­ba­vi Džor­dža Va­šing­to­na. Va­še pred­sta­ve se ina­če do­sta igra­ju u sve­tu sa ve­li­kim uspe­hom.
U mo­joj pr­voj fa­zi sam po­se­zao za isto­rij­skim i bi­o­graf­skim ju­na­ci­ma. Sve te tri pred­sta­ve su pu­no igra­ne po sve­tu, od Pa­ri­za do Va­šing­to­na, Pra­ga… Sve su ne­gde na­o­ko slič­ne i no­se bi­o­graf­sku isto­rij­sku pri­ču.
Za­što je to sa­vre­me­na pri­ča? Za­to što je to di­ja­log ko­ji je da­na­šnji, emo­ci­je su da­na­šnje i baš mi je dra­go što se ove pred­sta­ve pri­ka­zu­ju u va­šem gra­du, da su do­bro iz­re­ži­ra­ne i do­bro od­glu­mlje­ne. De­ve­de­se­tih go­di­na sam po­čeo pi­sa­ti ko­me­di­je, kad je po­čeo rat ose­tio sam po­tre­bu pri­be­ći ko­me­di­ji, tad vi­še tre­ba ko­me­di­ja ne­go te­ške dra­me, a zad­njih de­se­tak go­di­na ra­dim ne­što što je spoj dra­me i ko­me­di­je. Ra­dim tek­sto­ve ko­ji su ta­kav spoj. Naj­i­gra­ni­ja dra­ma je Sve o že­na­ma. Tru­dim se da pri­ka­zu­jem na­šu sa­vre­me­nost ona­ko ka­ko sa­da ži­vi­mo, ali na na­čin da se dram­ska i ko­mič­na stra­na iz­me­nju­ju i is­pre­pli­ću, jer mi­slim da je to ono što je da­na­šnji ži­vot. Igra­na je mo­ja pred­sta­va Lut­ka sa ve­li­kim uspe­hom i po­ka­za­lo se da pu­bli­ka vo­li taj spoj dram­skog i ko­mič­nog, jer je to naj­bli­že ži­vo­tu.

Je­di­ni ste ži­vi pi­sac po ko­me je do­bio na­ziv po­zo­ri­šni fe­sti­val. Do­du­še u ino­stran­stvu, ali još uvek ne i u Hr­vat­skoj?
To je za­i­sta ve­li­ka čast. To je bi­lo 2003. go­di­ne Bi­lo je šest mo­jih pred­sta­va u po­zo­ri­štu u Slo­vač­koj i od­lu­či­li su lju­di jed­nog vo­de­ćeg te­a­tra u Tr­na­vi da na­pra­ve fe­sti­val. Ka­sni­je je go­sto­va­la i Austri­ja, Beč. Na­kon če­ti­ri ta Ga­vran­fe­sta u Slo­vač­koj, Fe­sti­val se pre­se­lio u Kra­kov, a on­da su sa­da to po­že­le­li u Pra­gu na­pra­vi­ti. Ta­ko da je še­sti Ga­vran­fest bio pre dva me­se­ca u Pra­gu u dva va­žna te­a­tra. Od­lu­či­li su u Pra­gu da će sva­ke go­di­ne ra­di­ti Ga­vran­fest gde će po­zva­ti po­zo­ri­šta ko­ja ra­de mo­je pred­sta­ve. To je me­ni ve­li­ka čast i za­do­volj­stvo, da upo­znam glum­ce, re­di­te­lje ko­je ni­sam upo­znao, da vi­dim pred­sta­ve ko­je ni­sam vi­deo. Ka­žu ne­ki te­a­tro­lo­zi da sam je­di­ni ži­vi pi­sac ko­ji ima svoj fe­sti­val iz­van svo­je ze­mlje ro­đe­nja. Ne­ki­ma su zna­li na­pra­vi­ti za ži­vo­ta, ali u nji­ho­voj ze­mlji, ne u dru­goj.

Sti­če se uti­sak da Vas vi­še igra­ju u sve­tu ne­go u Hr­vat­skoj?
Ne­ki su hte­li da na­pra­vi­mo ne­što slič­no i u Hr­vat­skoj, re­kao sam bo­lje ne, za­i­sta do­sta se igra­ju mo­je pred­sta­ve u Hr­vat­skoj i uvek sam me­đu naj­či­ta­ni­ja dva, tri, če­ti­ri pi­sca, sva­ke go­di­ne po iz­ve­šta­ju Na­ci­o­nal­ne bi­bli­o­te­ke. Me­đu­tim, mi­slim da je mo­žda bo­lje da Ga­vran­fest osta­ne iz­van Hr­vat­ske.

Po­sto­ji li u svim Va­šim de­li­ma ono što bi se mo­glo na­zva­ti ne­kim za­jed­nič­kim klju­čem ili kva­ka?
Pa ima. Ja bih re­kao ne­što za­jed­nič­ko za dra­mu i za ko­me­di­ju i ne­što što je iz­me­đu dra­me i ko­me­di­je za ne­što što En­gle­zi i Ame­ri­kan­ci ima­ju od­lič­nu reč – plej, to je igra. Vo­lim ne­što da je iz­me­đu. Pa čak i mo­ji ro­ma­ni ko­ji su u sa­da­šnjo­sti, a imam i tri ro­ma­na bi­blij­ska, svi imaju ne­što za­jed­nič­ko. Za­jed­nič­ke su emo­ci­je i to da je kad su u pi­ta­nju di­ja­lo­zi, pa čak i oni ko­ji su u ro­ma­ni­ma, da su oni ži­vot­ni i da su uver­lji­vi i mi­slim da je ja­ko bit­no da se pi­sac od­lu­či ko­ji od­nos ima pre­ma ovom sve­tu. Ja pre­ma ovom sve­tu imam afir­ma­tiv­ni od­nos, uvek tra­žim ne­ku ka­tar­zu. Me­ni su mo­žda naj­ja­či uzo­ri ne­kad dav­no bi­li Gr­ci, za­to ni­je slu­čaj da je mo­ja pr­va dra­ma bi­la Kre­on­to­va An­ti­go­na, jer sta­ri Gr­ci su ima­li i tu di­men­zi­ju kad se eti­ka i este­ti­ka spa­ja­la, kad smo tra­ži­li ove mo­ral­ne od­no­se me­đu ju­na­ci­ma. Me­ni je va­žno da su to lju­di ko­ji tra­že ne­ki iz­laz iz ži­vo­ta, da su afir­ma­tiv­ni od­no­si i pri­ka­zi mo­jih ju­na­ka i ovog sve­ta u ko­jem ži­vi­mo. Uvek gle­dam da moj ju­nak na po­čet­ku dra­me ili ro­ma­na, ne­što do­ži­vi, da do­ži­vi su­sret sa sa­mim so­bom kroz dru­ge li­ko­ve. Mi­slim da je to ja­ko bit­no. Ja se ne bo­jim ako tre­ba bi­ti sta­ro­mo­dan pi­sac po kon­struk­ci­ji, ali ću bi­ti mo­de­ran po di­ja­lo­gu, re­če­ni­ci, i to­ga se ne­gde dr­žim.

To zna­či da mo­ra­te pu­no da is­tra­žu­je­te ka­da ra­di­te od­re­đe­ne te­me?
Za­i­sta pu­no is­tra­žu­jem, ali on­da na­pra­vim svo­je. Evo na pri­mer kad sam pi­sao Lju­ba­vi Džor­dža Va­šing­to­na, ka­ko je on ja­ko po­zi­ti­van, vi­deo sam da će mi bi­ti ne­u­ver­ljiv na sce­ni. To je pri­ča o že­ni i lju­bav­ni­ci, ka­sni­je se ot­kri­je da to i ni­je lju­bav­ni­ca i to mi se či­ni kao do­bar ključ za na­pra­vi­ti ne­ku pri­ču u ko­joj će bi­ti iz­ne­na­đe­nja, da pu­bli­ka do­bi­je te pre­o­kre­te. Ja to vo­lim. Vo­lim kad gle­dam po­zo­ri­šnu pred­sta­vu ili film da i me­ne iz­ne­na­di pri­ča a ne sa­mo da je sve u re­du.

Ra­do Vas igra­ju u Sr­bi­ji?
Mi­slim da je ova pred­sta­va Lju­ba­vi Džor­dža Va­šing­to­na u Srem­skoj Mi­tro­vi­ci, 32 pre­mi­je­ra. Za­i­sta je pu­no iz­ved­bi i mo­gu re­ći da su če­sto i glu­mi­ce bile te ko­je su oda­bra­le tekst. Znam da je go­spo­đa Li­li­ja­na, re­di­telj­ka, tri pu­ta ra­di­la, ona baš vo­li taj tekst, ali se če­sto do­ga­đa­lo da su glu­mi­ce vi­de­le tekst i on­da na­go­va­ra­le i di­rek­to­ra po­zo­ri­šta i re­di­te­lje da to na­pra­ve.

Pi­sa­li ste pu­no o že­na­ma?
Ja sam pu­no pi­sao za že­ne, ne sa­mo za­to što mi je su­pru­ga glu­mi­ca, uvek sam vo­leo pi­sa­ti o že­na­ma, uz že­ne uvek ide emo­tiv­nost, ide sna­žna pri­ča a to je ono što lju­di že­le od umet­no­sti.

Ka­kve su raz­li­ke i slič­no­sti iz­me­đu te­a­tra i po­zo­ri­šta?
Svo­ju pred­sta­vu sam gle­dao u Bu­e­nos Aire­su pa u Pa­ri­zu. U na­če­lu svu­da na sve­tu su slič­ne emo­ci­je. Lju­di do­ži­vlja­va­ju lju­bav, pri­ja­telj­stvo, mr­žnju, da ni­je ta­ko, ne bi bi­lo mo­gu­će da jed­na stvar, kao na primer Tol­sto­jev roman ili Šek­spi­ro­va tra­ge­di­ja, iza­zi­va slič­ne emo­ci­je. Me­đu­tim, raz­li­ka je u sti­lu i rit­mu ko­ji ne­ka sre­di­na ne­gu­je. Ge­ne­ral­no, ja imam ose­ćaj da ako je do­bra emo­ci­ja, strah, ra­dost, on­da to jed­na­ko funk­ci­o­ni­še u Ame­ri­ci i Ju­žnoj Afri­ci. Da­kle, po­zo­ri­šte i ka­za­li­šte go­vo­re slič­nim, je­din­stve­nim je­zi­kom.
E. M. N.