VE­ČE RU­SKIH PO­E­MA U ČAST IRI­NE NE­PO­KOJ­ČIC­KE – Ru­ski­nja i Ka­me­ni cvet

U Mu­ze­ju Sre­ma u Srem­skoj Mi­tro­vi­ci u su­bo­tu, 7. ma­ja odr­ža­na je ma­ni­fe­sta­ci­ja Ve­če ru­skih ro­man­si, a u čast ar­hi­tek­ti Iri­ni Ne­po­koj­čic­koj, ko­ja je autor fon­ta­ne „Ka­me­ni cvet“ u grad­skom par­ku. Ovu kul­tur­nu ma­ni­fe­sta­ci­ju je otvo­rio na­čel­nik Srem­skog okru­ga Ili­ja Mi­li­no­vić, ko­ji je po­zdra­vio pri­sut­ne i pod­se­tio na kul­tur­ni zna­čaj Srem­ske Mi­tro­vi­ce.
Oli­ve­ra De­lić, mu­zej­ski sa­vet­nik re­kla je da će zna­čaj li­ka i de­la Iri­ne Ne­po­koj­čic­ke još vi­še do­ći do iz­ra­ža­ja me­đu lo­kal­nim ži­vljem i pod­se­ti­la je na to ko­li­ko je Ru­ski­nja kul­tur­no za­du­ži­la Srem­sku Mi­tro­vi­cu.
– Ve­če­ra­šnja ma­ni­fe­sta­ci­ja or­ga­ni­zo­va­na je po­vo­dom 70 go­di­na „Ka­me­nog cve­ta“ u grad­skom par­ku. U čast ar­hi­tek­te Iri­ne Ne­po­koj­čic­ke, pri­pre­mi­li smo ve­če ru­skih ro­man­si, iz­lo­žbu i pro­mo­ci­ju jed­nog ma­log ča­so­pi­sa po­sve­će­nog ve­li­koj umet­ni­ci. Po­sle vi­še de­ce­ni­ja otvo­ri­la se jed­na no­va stra­ni­ca u isto­ri­ji na­šeg gra­da, vi­de­će se šta je sve Iri­na Ne­po­koj­čic­ka ura­di­la za Srem­sku Mi­tro­vi­cu, do­ži­ve­ti zna­čaj nje­nog ra­da. Po­red „Ka­me­nog sve­ta“ ona je na­pra­vi­la i spo­me­nik na Spo­men gro­blju pred pr­vi po­men žr­tva­ma usta­škog te­ro­ra – re­kla je Oli­ve­ra De­lić.
Iri­na je ro­đe­na 14. ok­to­bra 1909. go­di­ne u Lub­ni, Ru­ski­nja, pra­vo­slav­ne ve­ro­i­spo­ve­sti. Ško­lo­va­la se u Srem­skoj Mi­tro­vi­ci, a u Za­gre­bu za­vr­ši­la stu­di­je ar­hi­tek­tu­re.
Pre­ma pro­jek­tu Iri­ne Ne­po­koj­čic­ke, pr­ve po­zna­te že­ne ar­hi­tek­te u Srem­skoj Mi­tro­vi­ci, po­sta­vljen je „Ka­me­ni cvet“ na me­stu ne­ka­da­šnje „car­ske li­pe“ ko­ju je za­sa­di­la Pe­tro­va­ra­din­ska imov­na op­šti­na 1879. go­di­ne. U do­me­nu do­bro­volj­nog ra­da Iri­na je ima­la ve­li­kog ude­la. Po sa­mom oslo­bo­đe­nju Mi­tro­vi­ce, or­ga­ni­zo­va­la je pri­ku­plja­nje ma­te­ri­ja­la za pet spo­me­ni­ka; pre­u­ze­la je ini­ci­ja­ti­vu da se te­la ru­skih voj­ni­ka po­gi­nu­lih u La­ćar­ku i Jar­ku pre­ne­su u Srem­sku Mi­tro­vi­cu i sa­hra­ne na pra­vo­slav­nom gro­blju.
Iri­na je bi­la ve­o­ma za­ni­mlji­va lič­nost, ima­la je ši­ro­ko obra­zo­va­nje, vo­le­la je da pu­tu­je, da sli­ka, pe­va, glu­mi… Bi­la je za­lju­blje­nik u umet­nost, njen po­bor­nik i stva­ra­lac. Uspo­me­na na nju se ču­va da­nas u užim kru­go­vi­ma nje­ne fa­mi­li­je, ko­ja se kra­jem pro­šlog ve­ka vra­ti­la u Ru­si­ju, tač­ni­je u Mo­skvu. Pre­mi­nu­la je av­gu­sta 1948. go­di­ne.
Ova ma­ni­fe­sta­ci­je upri­li­če­na je mu­zič­kom iz­ved­bom Alek­san­dre Pa­drov (so­pran, so­li­sta), uz kla­vir­sku prat­nju Mar­ga­ri­te Vu­jo­vić, pro­fe­so­ra kla­vi­ra. Mu­zič­kom de­lu ve­če­ri do­pri­neo je i po­zna­ti glu­mac Vla­di­mir Ba­la­šćak.

A. Ćo­sić