MI­KI­CA ILIĆ, PI­SAC IZ SREM­SKE MI­TRO­VI­CE – Bez či­ta­nja ne­ma ni pi­sa­nja

Kad bi mi ne­ko do­ka­zao da je Hri­stos van isti­ne, i ka­da bi isti­na zbi­lja is­klju­či­va­la Hri­sta, pre bih se opre­de­lio da osta­nem sa Hri­stom, ne­go­li sa isti­nom. Ovom re­če­ni­com Do­sto­jev­skog, pi­sac Mi­ki­ca Ilić za­po­či­nje po­gla­vlje jed­ne od svo­jih naj­zna­čaj­ni­jih knji­ga. Reč je o knji­zi „Po­vest o apo­kri­fu“, ko­ja je pro­gla­še­na za naj­bo­lji ro­man na kon­kur­su Iz­da­vač­ke ku­će Ar­te 2014. go­di­ne.
Ilić je svo­je de­tinj­stvo pro­veo u Bo­su­tu, a po­čeo je da pi­še još kao stu­dent. Svo­je ra­do­ve pr­vo je ob­ja­vlji­vao u knji­žev­nim ča­so­pi­si­ma, a 2003. go­di­ne iz­la­zi nje­go­va pr­va knji­ga „Za­pad­no – is­toč­ni di­van“. Tre­nut­no ra­di na pi­sa­nju sce­na­ri­ja za film, a opro­bao se uspe­šno i kao pi­sac ra­dio dra­ma.

M NO­VI­NE: Ka­da Vam se ja­vi­la lju­bav i po­tre­ba za pi­sa­njem?
MI­KI­CA ILIĆ: Lju­bav pre­ma pi­sa­nju uvek pro­is­ti­če iz lju­ba­vi pre­ma či­ta­nju. Po­no­sim se pro­či­ta­nim, a ne na­pi­sa­nim knji­ga­ma. Po­čeo sam da pi­šem još kao stu­dent i da ob­ja­vlju­jem svo­je ra­do­ve u ra­znim knji­žev­nim ča­so­pi­si­ma.

Da li ste ima­li ne­ke knji­žev­ne uz­o­re na po­čet­ku Va­šeg stva­ra­nja i ko­ji pi­sci su na Vas osta­vi­li naj­ve­ći uti­sak?
Fa­sci­ni­rao me je Kiš, Bor­hes, Če­hov, Do­sto­jev­ski, An­drić i Cr­njan­ski. Po­sto­ji či­tav niz knji­ga ko­je su me for­mi­ra­le kao bu­du­ćeg knji­žev­ni­ka i taj trag se uvek ose­ća, s tim što je neo­p­hod­no iz­gra­di­ti ne­ki svoj stil na tim te­me­lji­ma pro­či­ta­nog. Po­sto­ji mno­go pi­sa­ca ko­ji su uti­ca­li na moj knji­žev­ni ukus.

Ko­li­ko knji­ga ste do sa­da ob­ja­vi­li i ko­jeg su knji­žev­nog žan­ra?
Pr­vu knji­gu sam ob­ja­vio 2003. go­di­ne, ta­ko što sam po­slao ru­ko­pis na kon­kurs stu­dent­skog Kul­tur­nog cen­tra Kra­gu­jev­ca. Reč je o edi­ci­ji „Pr­ve­nac“, a na­ziv knji­ge je „Za­pad­no – is­toč­ni di­van“. Dru­ga knji­ga je mo­no­gra­fi­ja mog se­la u ko­jem sam pro­veo de­tinj­stvo pod na­zi­vom „Se­lo Bo­sut u Sre­mu“. Za­tim ob­ja­vlju­jem knji­gu krat­kih pri­ča „La­vi­rint bez iz­la­za“, a on­da sle­di ro­man „Po­vest o apo­kri­fu“. Po­sled­nja ob­ja­vlje­na knji­ga je ro­man „Osvit da­na osmog“ 2015. go­di­ne. Po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na sam po­čeo da se ba­vim dram­skom knji­žev­no­šću, a tre­nut­no pi­šem je­dan sce­na­rio za film. In­te­re­san­tan mi je ra­dio kao me­dij i imam na­pi­sa­no ne­ko­li­ko ra­dio dra­ma, a do sad su mi pro­du­ci­ra­ne dve: „Pod­vi­žni­ci pir­ga Sve­tog Sa­ve“ u pro­duk­ci­ji Ra­dio Be­o­gra­da i „Đor­đe Ćur­či­ja“, ko­ju je pro­du­ci­rao Ra­dio No­vi Sad.

Do­bit­nik ste mno­gih na­gra­da i knji­žev­nih pri­zna­nja. Mo­že­te li da iz­dvo­ji­te ne­ku ko­ja je Va­ma naj­zna­čaj­ni­ja?
Osvo­jio sam dva­de­se­tak na­gra­da, ne­ke ma­nje, ne­ke vi­še zna­čaj­ne. Iz­me­đu osta­lih i na­gra­du „La­za La­za­re­vić“ za naj­bo­lju neo­bja­vlje­nu srp­sku pri­po­vet­ku, i na­gra­du „Srp­sko pe­ro“ u Ja­go­di­ni za uče­šće u fi­na­lu Svet­skog fe­sti­va­la mla­dih pi­sa­ca.

U ro­ma­nu „Po­vest o apo­kri­fu“ opi­san je pe­ri­od ra­nog hri­šćan­stva. Či­me ste bi­li fa­sci­ni­ra­ni, šta Vas je na­ve­lo da knji­gu po­sve­ti­te upra­vo toj epo­hi?
Rad­nja ro­ma­na „Po­vest o apo­kri­fu“ je vre­me ra­nog hri­šćan­stva. Mi­slim da mi je to naj­u­spe­li­ja knji­ga do sa­da. U tom ro­ma­nu sam po­ku­šao da do­ča­ram ka­ko su iz­gle­da­le pr­ve de­ce­ni­je hri­šćan­stva u Grč­koj, Ri­mu, Je­ru­sa­li­mu, In­di­ji. In­te­re­so­va­lo me je ka­ko su ti apo­sto­li, ko­ji su bi­li ne­u­ki lju­di, ri­ba­ri, na ko­je se iz­li­la bo­žan­ska sve­tlost, pro­po­ve­da­li Sve­to pi­smo, ka­ko su nji­ho­va ne­moć­na ple­ća pod­ne­la taj te­ret. In­te­re­so­va­le su me nji­ho­ve ma­le ljud­ske sla­bo­sti, sum­nje, če­žnje, ne­do­u­mi­ce.

Pi­še­te, ba­vi­te se po­li­ti­kom, za­po­sle­ni ste. Šta Vas mo­ti­vi­še da pi­še­te i on­da kad ni­ste ras­po­lo­že­ni za to, da li po­sto­ji ne­ko od­re­đe­no vre­me kad stva­ra­te?
Ne­mam od­re­đe­no vre­me kad pi­šem, ne­kad pi­šem op­se­siv­no da­ni­ma, a ne­kad ne pi­šem ni­šta me­se­ci­ma. Kad po­sto­ji in­spi­ra­ci­ja to ide la­ga­no, ali po­sle do­la­zi taj mu­ko­trp­ni deo po­sla ka­da is­pra­vljam ru­ko­pis i do­te­ru­jem ga.

Po­sto­ji li ne­ka­kva ve­za iz­me­đu knji­žev­no­sti i po­li­ti­ke?
Ne ve­ru­jem, ne znam. Mi­slim da je ne­ma.

Dva pu­ta su Va­ši ro­ma­ni bi­li u iz­bo­ru za NIN-ovu na­gra­du. Šta bi za Vas zna­či­la ta pre­sti­žna na­gra­da?
U pi­ta­nju su ro­ma­ni „Po­vest o apo­kri­fu“ i „Osvit da­na osmog“. Či­nje­ni­ca je da je to zna­čaj­na na­gra­da za sve pi­sce, me­đu­tim mno­go do­brih knji­ga ni­je na­gra­đe­no. U na­šoj sre­di­ni to je ve­o­ma zna­čaj­na na­gra­da, ali po­sled­njih 10 go­di­na sve knji­ge ko­je su do­bi­le NIN-ovu na­gra­du su po­to­nu­le.

Ka­kva je do­sa­da­šnja re­ak­ci­ja Va­ših či­ta­la­ca?
Obra­ćam se u svim knji­ga­ma jed­nom kva­li­fi­ko­va­nom či­ta­o­cu. To je mo­žda ma­na, a mo­žda i vr­li­na. Za či­ta­nje tih knji­ga, po­seb­no ako go­vo­ri­mo o ro­ma­nu „Po­vest o apo­kri­fu“, po­treb­no je jed­no pred­zna­nje ve­za­no za knji­žev­nost, te­o­lo­gi­ju, fi­lo­zo­fi­ju, isto­ri­ju. Ne obra­ćam se ne­kom pro­seč­nom či­ta­o­cu, ne­go či­ta­o­cu ko­ja iza se­be ima do­sta pro­či­ta­nih knji­ga. Re­ak­ci­je tih či­ta­la­ca ko­ji su pro­či­ta­li mo­je knji­ge su po­zi­tiv­ne.

Na­sta­vi­će­te i da­lje da pi­še­te?
Mi­slim da čo­vek tre­ba da pi­še do­kle god ima šta da ka­že. Ja ne­mam ni­šta pro­tiv tri­vi­jal­ne knji­žev­no­sti, ta knji­žev­nost tre­ba de­fi­ni­tiv­no da po­sto­ji. Kao što bi re­kao Da­ni­lo Kiš „da bi se na­pi­sa­la lo­ša knji­ga tre­ba pod­jed­na­ko tru­da i vre­me­na kao i da se na­pi­še do­bra knji­ga“. Na­pro­sto tre­ba to raz­lu­či­ti i odvo­ji­ti le­pu od ko­mer­ci­jal­ne knji­žev­no­sti. Bo­lje je či­ta­ti i to ne­go gle­da­ti te­le­vi­zor, a mo­žda i ni­je.

Ko­je Vam tre­nut­no knji­ge sto­je na rad­nom sto­lu, na do­hvat ru­ke?
Tre­nut­no či­tam knji­ge Ljud­mi­le Ulic­ke, či­tao sam po­no­vo Šek­spi­ra, An­dri­će­ve pri­po­vet­ke…

Sma­tra­te li da bez či­ta­nja ne­ma pi­sa­nja?
Da, sva­ka­ko. Lju­di ko­ji po­ku­ša­va­ju da pi­šu, a da ne či­ta­ju je ka­ta­stro­fa, za knji­žev­nost, a i za njih sa­me.

Da li mi­sli­te da lju­di da­nas do­volj­no pa­žnje po­sve­ću­ju knji­ga­ma?
Ne, lju­di ni­su ni­kad do­volj­no či­ta­li, i ni­kad ne­će. I ra­ni­je kad ni­je bi­lo te­le­vi­zi­je i in­ter­ne­ta lju­di ni­su či­ta­li. Ni­kad či­ta­lač­ka pu­bli­ka ni­je bi­la pre­o­vla­đu­ju­ća. Lju­di ne či­ta­ju do­volj­no, ali opet ohra­bru­je či­nje­ni­ca kad u bi­bli­o­te­ci tra­ži­te ne­ku do­bru knji­gu, pa ne mo­že­te da do­đe­te na red, to ipak ne­što zna­či.

Raz­go­va­ra­la Sa­nja Sta­ne­tić