Бели мантили под заштитом пендрека

Од 18. фебруара, полицијске снаге обезбеђују здравствене установе широм Србије. Кап је прелила чашу 16. прошлог месеца, након што је муж пацијенткиње у Гинеколошко акушерској клиници Народни фронт у Београду, физички напао њеног ординирајућег лекара, пошто је жена која се налазила пред порођајем наводно послата кући на лични захтев. Лекар са пар масница на лицу, причао је пред те-ве камерама да је био нападнут од мужа пацијенткиње, објашњавајући да клиника није затвор и да се у њој нико не може држати мимо сопствене воље. Није прошло ни дан-два од тог догађаја, а на страницама београдске штампе појавила се и друга страна ове приче, у којој муж отпуштене пацијенткиње тврди да је уствари лекар напао физички њега, да је његова жена из болнице била малтене најурена, пошто је била сексуално узнемиравана и тако даље итд. Муж несрећне жене такође је пред новинарима показивао своје маснице, као доказ да је лекар физички напао њега, након што се дрзнуо да брани част супруге.
Како год, ствар ће се, судећи по масницама, морати решавати на суду. Ко је први потегао шаку није неважно, али ни једино мериторно. Што се пак саме жене тиче, не бива баш да жена која је пред порођајем, без пуке потребе напушта болницу. Е сад, да ли је доктор ту нешто хтео од дотичне госпође, па је љутити муж одреаговао као мушкарац који има право и обавезу да заштити жену од сексуалног напасника, распетљаће се ваљда пред надлежним институцијама. Истина је да инцидентних примера на релацији између пацијената и медицинских радника има, али могло би се рећи да она није једносмерна. Наравно, нико ником не даје за право да на било кога физички насрне, али постоји ту и нешто што медицински радници понекад заборављају. А то је да се они, како то има обичај да понекад каже директор митровачког Дома здравља др Душко Маџић, баве услужном делатношћу, а да ту њихову услугу плаћају пацијенти, који за узврат не очекују лекарску површност и бахатост медицинског особља. Посебно не њихову лењост и „немање времена“ за болесника, која иде дотле да су „сестрицама“ важније врцкања у танга гаћицама и минићима, а вођење рачуна о вештачким ноктима и шминки прече него брига о завојима и инјекцијама. Да не говоримо о маратонским редовима и роковима за заказивање најобичнијег прегледа.
Има, руку на срце инцидената и у приватним клиникама, потврђује директор Поликлинике Перуновић др Драган Шојић, али то су ретки случајеви. Зато, треба питати докторе и њихово сестринско и друго особље, шта их то спречава да напусте лагодан државни посао и оду у приватнике, ако већ толико не могу да смисле оне од чијег новца живе?
Бели лекарски мантил и бела конобарска блуза нису исто, али је принцип сличан. Гост је увек у праву, па макар то био и пацијент. Конобари то врло добро знају, зато су ретко изложени нападима. Уосталом, замислите да вам конобар донесе нешто што нисте наручили, то свакако не може бити оправдање да му опалите ћушку. Једноставно, промените кафану. То је врло просто, а конобари најбоље знају шта је живот без бакшиша. Замислите да у свакој кафани дежура полицијска патрола, ко би тамо излазио. Уосталом, каква је то држава у којој оне који живе од нашег пореза, полиција чува од нас који тај порез плаћамо!? Перверзно? Прилично!
Једино решење је да исти третман имају и приватна и државна болница. Па да пацијенти могу да бирају где ће се лечити за своје паре и ко је према њима љубазнији. Чак би и носом-небо-парајуће дежурне сестрице, више бринуле о пацијентима него о вештачким ноктима и оним конфетама од гаћа. Танга гаћице и вештачки нокти јесу секси, али не уз болничку униформу. Осим ако се оне које их носе на послу, не слажу са оним мушкошовинистичким вицем да је са дежурне сестре могуће скинути једино дежурног доктора?