MALO IZOŠTRENO

Za pobedu nije dovoljno samo biti protiv Vučića

Prodržavni mediji su spontano usvojili naziv „blokaderska opozicija“ za političke stranke koje bi da smene Aleksandra Vučića i naprednjačku vlast, da bi zajedničkim imenom bili obuhvaćeni i evroatlantisti, i desničari. Ovaj, u osnovi pežorativni naziv, prihvaćen je prećutno od većine opozicionih lidera kao nehotično dobra usluga od strane vlasti: sa ovakvim nazivom opozicija ima manje posla u korisnom prikazivanju svoje veze sa „studentima u blokadi“, trenutno najpopularnijom silom na celoj opozicionoj stani. Ako smo blokaderi, onda zaslužujemo da delimo podršku građana koju su studenti osvojili, pogotovo što smo „pustili“ svoje simpatizere da podržavaju studente. Sada je vreme da vratimo svoje simpatizere, jer „studenti u blokadi“ ne osećaju zahvalnost, i ne pada im na pamet da popularnost podele sa darodavcima i ponesu ih u srpski parlament. Tako je pumpanjem podrške „studentima u blokadi“ srpska opozicija pumpala i svoju propast.
Ali, ovim korisnim prihvatanjem pežorativnog zajedničkog naziva srpska „blokaderska opozicija“ je dopustila sebi da blokaderski pristup borbe za vlast usvoji kao metod, od koga se očekuje da donese politički rezultat. Nekako je usvojeno uverenje da je biti protiv Vučića samo po sebi dovoljno za osvajanje vlasti. Takav stav je, međutim, veoma lako tući, što prodržavni mediji i čine: biti protiv Vučića isto je što i biti protiv autoputeva i pruga, protiv neutralnosti, protiv EKSPO i novih investicija, protiv podrške Srbima u regionu, protiv svega što vlast predstavlja kao poboljšanja života. „Blokaderska opozicija“ je znala da će biti vanrednih izbora, videla je Vučića u do sada neviđeno požrtvovanoj predpredizbornoj kampanji, i imala je vremena da sadržajno osmisli svoju političku ponudu. Umesto toga, dočekala je i samo raspisivanje izbora za 25. oktobar sa samoobmanom da je „biti protiv Vučića“ sasvim dovoljno za njegov poraz.
Zvuči neverovatno, ali lideri „blokaderske opozicije“ se uzdaju u „prirodnost“ smenjivanja vlasti! Najavljujući crn ostatak noći po objavljivanju izbornih rezultata i crne dane Srbije posle izbornog dana, lider Narodnog pokreta Srbije Miroslav Aleksić je za TV N1 doslovno izjavio o Vučiću i naprednjacima: „Ako na silu želite protivprirodno da nastavite da vladate, pa naravno da će se dešavati i ono što se dešavalo u Užicu i sve što se dešavalo prethodnih godinu i po dana.“ (U Užicu je 26. avgusta grupa blokadera kamenicama pokušala da spreči održavanje prijavljenog mitinga Srpske napredne stranke.)
Do zaključka da Vučić i naprednjaci vladaju neprirodno Aleksić je došao na osnovu „činjenice“ da dve trećine građana Srbije ne podržavaju vlast Aleksandra Vučića. Do ove „činjenice“ došao je sabirajući građane koji glasaju za opoziciju i neopredeljene građane koji ne glasaju ni za koga, to jest prisvajajući na svoju stranu sve one koji nisu ni za koga. Nije rekao, ali se nekako podrazumeva da je do „činjenice došao uz uverenje o „neprirodnosti“ dugog trajanja naprednjačke vlasti. Valjda je prirodno i vladati, i dati drugima da vladaju.
I, pošto je sasvim prirodno dosaditi biračima i izgubiti vlast posle jednih izbora, pogotovu posle dvaju, nikako nije prirodno vršiti vlast tako da te građani biraju da i dalje vladaš. Pošto je neprirodno zasluživati novi mandat za vršenje vlasti, onda je sasvim prirodno pokretati nasilno rušenje neprirodnog poverenja između vlasti i većine građana koji izlaze na izbore. Pošto je neprirodno da jedan političar, u ovom slučaju Aleksandar Vučić, dugo pobeđuje na izborima voljom većine građana koji izlazi na izbore, onda je njegovo postupanje čisto nasilje nad nesrećnim bezidejnim liderima opozicionih partija. Za Miroslava Aleksića je takvo ponašanje Vučića i većine građana koja izlazi na izbore prosto neprihvatljivo. Neprihvatljivo je čak blaga reč: „Kada vas neko tlači, kada vas maltretira, kada vam vređa inteligenciju, kada vas na sve moguće načine ubija i želi da mu budete sluga, pa to je prirodan otpor građana da ustanu i kažu: čoveče, ne mogu više ovo da trpim, ustaću, boriću se.“
E, pošto istraživanja javnog mnjenja ukazuju da će za Vučića i naprednjake opet glasati više od 47 posto birača, a oni sami neće da postupe „prirodno“ i dobrovoljno predaju vlast blokaderskoj opoziciji, Aleksić u istoj izjavi kaže da „danas ne postoji ambijent da se prihvati poraz, apsolutno“. Razume se, nije objasnio šta je to „ambijent“ u kome se ne može prihvatiti izborni poraz. Da li je to neodrživo teško ekonomsko stanje članstva i lidera „blokaderskih stranaka“? Ili se sa izbornim porazom automatski gubi ekonomska egzistencija, preti hapšenje, progon ili slično? Ili je bol usled izbornog poraza toliki da se mora pokrenuti građanski rat? Ili, obrnuto, šta je to ambijent u kome bi se i zborni poraz mogao prihvatiti? Možda odluka pobednika, razume se – neverovatna i nemoguća, da dobrovoljno podeli vlast sa poraženima.
Može svašta da dovede do „nepostojanja ambijenta za prihvatanje izbornog poraza“, ali ništa od toga ne može učiniti lidera političke partije kompetentnim za preuzimanje vlasti.
Nema sumnje da je vredno hvale ustati i boriti se protiv „tlačenja“, „vređanja inteligencije, i „ubijanja na sve moguće načine“, ma šta mu to značilo, ali je sasvim promašeno ustati i boriti se kada ti izborna komisija saopšti da si poražen.
To je, uostalom, zapazio i predsednik PSG Pavle Grbović, jedan od malobrojnih opozicionih lidera koji ne preti „dugim noževima“ po objavljivanju izbornih rezultata. Sagledavajući na podkastu Dopisnik realne izglede da se pobedi protivnik kakav je Vučić, Grbović nalazi da problem opozicije nije samo u preimućstvu vlasti na svakim izborima, već i u njenom ogromnom akcionom zaostatku u odnosu na Vučića: „Jedan od razloga zašto Vučić toliko opstaje jeste zato što je on manijakalno posvećen tome. Ja mislim preko granica koje su normalne. I ne možete vi čoveka koji je manijakalno posvećen nečemu da pobedite od pet do sedam popodne ili uz kafu na nekom razgovoru u kojem se kritikuje vlast.“
Iako nedovoljno pristojna za provladine medije, Grbovićeva formulacija o „manijakalnoj posvećenosti“ efikasno je opisala srpsko političko leto. Ni jedan opozicioni lider nije se odrekao ni dana letnjeg odmora radi susreta sa svojim glasačima. Na drugoj strani, onaj koga bi trebalo da pobede ni jedan dan nije izdvojio za odmor, prešpartao je Srbiju uzduž i popreko, gasio sumnje tamo gde su se začele i neumorno širio optimizam kod onih kojima ne treba mnogo.
Dragorad Dragičević